Početna / Front Page Slide Show / Kad se delija zaigra
Kad se delija zaigra

Kad se delija zaigra

PIŠE: Peđa B. Đurović

Još se nije desilo da kolumnu počinjem citatom. Ovu moram.

„Predsednik Srbije Aleksandar Vučić negativno je komentarisao navode i natpise u medijima u kojima se sin Željka Mitrovića sasvim neopravdano našao kao meta, usled uređivačke politike i rijaliti biznisa njegovog oca. Vučić smatra da nije problem saobraćajna nesreća u kojoj je život izgubila Andrea Bojanić, već da je problem to što je počinilac i akter same nesreće sin Željka Mitrovića, koji je često na društvenom stubu srama, zbog otvorene političke podrške vlasti.“

Predsednik Srbije zadržao je izgleda manire iz perioda kada je (tobož) bio delija, i kada se ponašao kao navijač. Bahato, drsko, sirovo, grubo. Potrebno je da neko poseduje baš sve te osobine, i da se tako ponaša, pa da u javnosti pokušava da opravda nešto što je svakom iole pristojnom biću neodbranjivo. Aleksandar Mitrović, koji je 18.07.2013. godine na pešačkom prelazu usmrtio Andreu Bojanić (17), sam je priznao da je izazvao saobraćajnu nesreću sa smrtnim posledicama, i da se jako uplašio pa je pobegao sa lica mesta. Njegov otac, Željko Mitrović, doveo ga je kasnije tokom noći u policijsku stanicu, ne negirajući da je Aleksandar bio za volanom službenog vozila kompanije „Pink“, pravdajući beg sa lica mesta strahom i zbunjenošću mladića.

Ne želim da sudim momku koji sigurno nije namerno udario kolima Andreu, i koji bi najverovatnije želeo da nikad nije ni položio vozački ispit. Tim poslom treba da se bave korumpirani istražni i sudski organi Republike Srbije. Želim da se pozabavim vrlo problematičnom izjavom, koju je dao delija koji sebe vidi i kao tužioca, i kao porotu, i kao sudiju, i kao kralja, i kao cara, i kao patrijarha, i predsednika, i premijera, i na kraju krajeva vidi sebe kao boga.

Zaigra se delija i ostade živ

Aleksandre Vučiću, nepoznato je ko te je uopšte pitao šta ti misliš o natpisima u medijima koji se odnose na saobraćajnu nesreću koju je izazvao sin Željka Mitrovića. Da li zaista misliš da bilo ko u Srbiji daje i pet para na to šta ti misliš na tu temu? Tvoj sud o tome je podjednako važan građanima Srbije, koliko je bio važan i tvoj govor u sali Ujedinjenih nacija, gde si govorio pred nekoliko dokonih delegata i isto toliko kamermana i fotoreportera. Ko god je imao gde da se skloni, sklonio se da te ne gleda i ne sluša.

Aleksandre Vučiću, shvataš li u svom sve većem ludilu koliko je neodgovorno sa funkcije predsednika države vršiti pritisak na sudske organe, naglašavajući kakav ishod suđenja očekuješ? Shvataš li da se to u svakoj iole pristojnoj državi naziva direktnim uticanjem na sudski proces? Znaš li da se zbog toga odgovara moralno i politički? Znaš li da si položio zakletvu u kojoj će svi građani Srbije pred tobom biti jednaki, i da neće biti važno da li je neko radnik na održavanju mašina u nekoj propaloj fabrici ili je vlasnik „rijaliti biznisa“, ma šta to značilo? Znači li ti išta ta zakletva, ili i nju gaziš kao što si pogazio političkog oca, uverenja iz vremena dok si glumio radikala, kao što si pogazio kumstvo, ideale, veru, naciju, narod…?

Aleksandre Vučiću, je li ti ikada palo na pamet da se upitaš zbog čega u državi na čijem si čelu punih pet godina nacionalnu frekvenciju ima televizija koja emituje najogavnije postojeće sadržaje? Ako se već trpaš kao seoska tetka (a sve glumeći da si delija) u svako pitanje u ovoj državi, zašto ne uvedeš red na medijsku scenu Srbije, već dozvoljavaš da se narod truje idiotskim sadržajima? Biće da je to zbog toga što ti odgovara da mediji, koje držiš pod gebelsovski jakom kontrolom, zaglupljuju narod i plasiraju tvoje nebrojene spinove o nepostojećim atentatima, državnim udarima, uspesima vlasti, projektima od nacionalnog značaja i ostalim budalaštinama.

Aleksandre Vučiću, roditelju Danila, Milice i Vukana, znaš li koliko si soli dosuo na otvorenu ranu roditelja Andree Bojanić, pravdajući ubicu njihovog deteta? Da li si makar na trenutak pomislio kako će se osetiti ti otac i majka kada pročitaju tvoju medijsku amnestiju onoga ko im je usmrtio dete? Gde se dede ona roditeljska empatija, koja te je podstakla da svojoj kćeri daš ime Milica, po trogodišnjoj devojčici koja je poginula za vreme NATO agresije na SRJ? Na to si se, doduše, narodski rečeno posrao kada si na završnu konvenciju svoje fašističke družine, u beogradsku Arenu, doveo Gerharda Šredera, koji je u vreme pogibije Milice Rakić bio kancelar Nemačke, jedne od zemalja koja je prednjačila u insistiranju da se SRJ bombarduje još žešče. Da se bombarduje još brže, jače, bolje!

Ne mora Argentina, i u Emiratima je dobro

Narodna izreka kaže da treba zasvirati, ali i za pojas zadenuti. Očigledno je da ti na narodne mudrosti ne daješ ni pet para, već sprovodiš svoj samo tebi znan program, koji su ti zacrtali oni koji su te postavili tu gde jesi. Imao bih, za kraj, da ti kažem nešto, predsedniče Srbije. Izabran si na vrlo sumnjiv način da predstavljaš sve građane Srbije, pa je vreme da tako počneš i da se ponašaš. Vreme je da prestaneš da radiš otvoreno u korist šiptarske braće, i vreme je da prestaneš sa terorom koji sprovodiš nad građanima ove nesrećne zemlje.

Ako si se zaigrao pa ne umeš da staneš, neka te posavetuje neko od savetnika da je vreme da pakuješ pinkle i da bežiš negde prema Argentini, baš kao što je još jedan sumanuti diktator pre 70-ak godina pobegao glavom bez obzira. Ugledaj se na njega i doživi duboku starost, ja ti je od srca želim. Da bi imao što više dana u kojima ćeš se podsetiti kakva si sve zlodela pravio, i koliko si izdaje počinio.

Share Button

O Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

2 komentara

  1. Bravo Peđa, i hvala ti što uvek potsećaš one zaboravne na sva nedela ovog zlotvora.Ja mu kao i ti želim duboku starost,ali ne u Argentini već iza rešetaka.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

13 − six =

Scroll To Top