Početna / Front Page Slide Show / Kad pozovu Brisel i Moskva…
Kad pozovu Brisel i Moskva…

Kad pozovu Brisel i Moskva…

PIŠE: Aleksandar Bećić 
Ako u slučaju Ukrajine podržavate jednu, drugu ili treću stranu, dobro razmislite. A sad razmislite još jednom. Još bolje. Nije vam jasno? Hajde polako. Ponovo. Razmislite za koga navijate: za Moskvu? Brisel? Ili za nekog trećeg? Pogrešan vam je izbor. Da budem precizan: Koji god da je odgovor – pogrešan je.
Čak i ako ste odlučili da glasate za one strašne, grozne, omražene, izmišljene… Tajkune. Čak i u tom slučaju biste dali pogrešan odgovor.

POZVANI PRETPLATNIK NIJE TRENUTNO DOSTUPAN
Bez sve šale: samo je pitanje dana kada će neko iz Moskve ili Brisela da pozove „onaj broj“ (Dačićev, Vučićev, ko zna čiji) u Beogradu i da pita „koga ćete“? 
Šta ćemo onda?
Koga ćemo izabrati?
Putina? Ledi Ešton? Bin Zajeda? Obamu?
Da se razumemo: neće niko od pobrojanih da pozove Beograd zato što smo mi neki bitan faktor, ili zato što mu je baš neophodno da čuje „kom će se carstvu prikloniti“. Niti će neko da nas pozove zato što ceni to što smo mi „faktor stabilnosti na Balkanu“, ili „izvoznik stabilnosti“. Pozvaće nas zato što smo ranjivi, zato što smo zavisni, zato što smo bušni na sve strane i zato što nam je gard – oboren. I to do te mere, da nema potrebe da neko ratuje s nama. Dovoljno je da samo čuje odgovor koji mu ne odgovara. I onda smo kuvani. I pečeni. Ili oboje.
Zato bi za nas, ali zaista, bilo najbolje da nas pozovu pre 16 marta. Pa da svaki od pozvanih političara (a i sami znate da bi zvali samo Aleka i Nobelovca – ili obrnuto), može da isključi telefon kada vidi poziv iz inostranstva. A da se nesuđenom sagovorniku javi automatska sekretarica „The person you have dialed is not available at the moment. Please, try later. After the elections“. (Osoba koju ste pozvali trenutno nije dostupna. Molimo pokušajte kasnije. Nakon izbora – prim. prev.)

NA ISTOK
Svim ljubiteljima Evroazijske unije moram da skrenem pažnju na to da je politika ruskog medveda – politika svetske velesile. Svako ko misli drugačije – ne želi da vidi stvari običnim očima. Ako mislite da bi se oni ponašali prema nama drugačije nego što bi se ponašala bilo koja druga velesila – varate se. Istina, ako bismo nekim slučajem bili u dodiru sa običnim ruskim vojnikom danas – on bi nas razumeo i prihvatao (verovatno) kao bratski narod.
Svi ostali bi tu floskulu „bratski narod“ koristio samo na zvaničnim skupovima i prilikom obraćanja „u kameru“.
Rusi Srbima zameraju ozbiljno barem dve stvari: što smo predali Miloševića Hagu (i ne samo Miloševića, nego i ostale, uključujući Mladića i Karadžića) i što smo Kosovu dali vizu za budućnost. 
I zato će se prema nama ponašati baš kao velesila.
Što nije ni čudo: jer, cela Srbija ima manje stanovnika nego žitelja Moskve! O razmerama površine naše zemlje i teritorije Ruske Federacije suvišno je govoriti. Mi imamo nešto više od 88 hiljada kvadratnih kilometara površine. Ruska Federacija ima samo 17 miliona kvadratnih kilometara više od nas. I nešto pride.
Znate li šta smo za njih? Tačka. Baš kao i Krim. Doduše, ako je za utehu, tri i po puta smo veći od ovog poluostrva oko kog se lome koplja ovih dana.
O odnosu ruske braće prema srpskoj braći reći ću samo dve stvari:
Pogledajte malo šta smo dobili prodajom NIS-a Rusima. Da li je pojeftinilo gorivo? Da li su zaposlili gomilu naših ljudi? A šta je sa onim Lukoilom? Kakvo je tamo stanje stvari?
I druga stvar: kako napreduju oni naši krediti za obnovu vojnog potencijala? Slabo, ha?
Potezi zvanične Moskve su naravno – očekivani. Jer – ne možete tražiti od majčice Rusije da vas štiti i grli, a da vi igrate prema pravilima iz Brisela, Vašingtona ili Abu Dabija. 

NA ZAPAD
Šta bi se desilo kada bismo – ako bi nas Ketrin pozvala – rekli da podržavamo odluke Brisela i EU da se Ruskoj Federaciji zbog situacije na Krimu uvedu sankcije? Pa, najpre bi onaj tužni Ivan Mrkić otišao do ruskog ambasadora koji bi mu očitao bukvicu. Onako lepo, diplomatski.
Odmah potom bismo i zvanično ostali bez Južnog toka. Modalitet bi već bio pronađen. Za neku godinu bismo od Ruske Federacije izgubili arbitražu (kao i skoro sve arbitraže do sad – jer naši političari već decenijama samo gledaju kako da se ugrade i završe procenat za sebe).  NIS smo već prodali budzašto (otplaćen je za godinu dana), Srbijagas bi postalo najomraženije preduzeće u Srbiji jer bi podigla cene gasa. Narod bi se smrzavao, a grejala bi nas obećanja Evropske unije o skorom boljem životu i neslućenim mogućnostima sve-evropskog tržišta koje samo što nije prihvatilo naše preskupe proizvode, koje možemo da proizvodimo samo u količinama koje nam EU dozvoli. Gledali bismo prema Briselu s nadom da će uskoro (kako je poznata ta reč… Do skora ju je veoma često koristio jedan poznati političar Srbije) uplatiti pomoć u iznosu od ne-znam-ti-koliko-milijardi. Čekali bismo i investicije od Evropske unije. 
A činjenica je da do njih ne možete doći tako lako.
Zašto?
Pa, jednostavno – zato što preostali ozbiljni investitori ne ulažu u zemlju u kojoj ne postoji odgovornost prema narodu i državi.
Evo, sami se raspitajte zašto ne dolaze švedske jake, proizvodne firme, iako ih godinama najavljuju svi koji su na vlasti. Odgovor je jednostavan i nedvosmislen: zato što Srbija nije zemlja u kojoj postoji odgovornost prema običnom čoveku i ne postoji odgovornost prema državi, niti postoji odgovornost države prema ulagaču. Toliko. Ni više, ni manje. U našoj zemlji, na državnom nivou ne postoji nešto što se zove korporativna društvena odgovornost.
Što se tiče odnosa Vašingtona prema Srbiji… Da ne gubimo vreme. On se bazira samo i isključivo na interesu.
Pojednostavljeno, ako bismo hteli da očekujemo pomoć iz EU ili iz Vašingtona – ona bi bila uslovljena. Baš kao što je i sad uslovljena. Samo što bismo umesto „pune normalizacije odnosa sa Prištinom“ morali da prihvatimo „puno priznanje nezavisnosti“.
To je barem svima jasno.

GDE JE IZLAZ? 
Ako mislite da je krajnje rešenje vezivanje Srbije za investitore iz Ujedinjenih Arapskih Emirata ili neke druge za nas egzotične zemlje, varate se. I oni imaju svoje uslove: ugovori koji nisu dostupni javnosti, prodaja hotela po čudnim uslovima, preferencijali i onemogućivanje konkurencije…
Izmišljam?
Ma dajte… Da li ste (kao što je obećala Zorana Mihajlović) do petka, 28. februara dobili na uvid ugovor sa Etihadom o osnivanju Er Srbije? Niste. Naravno. Pa izbori su, pobogu!
Da li smo šeiku din Zajedu prodali hotel na Kopaoniku da bi on gradio novi? Jesmo. A da li smo taj hotel platili više nego što je on platio nama? Jesmo. Da vam pomognem: Vlada je od  Jugobanke kupila hotel za 2.1 milion evra. A šeik ga je kupio za 1.5 miliona evra. A onda ga sravnio sa zemljom. Jer će tu da gradi novi, lepši. Neka. Lepo. Samo nek se gradi, makar i mi bili na šteti. Posle se pričalo kako je šeik u stvari kupio hotel za 2.8 miliona evra, ali… Gde je ugovor? Da li ste ga videli? Niste, naravno. 
I na kraju – Beograd na vodi… Gradiće se. Sjajno. Biće posla za barem 20.000 ljudi. Takođe sjajno. Uložiće se tri milijarde evra. Fenomenalno. A, izvinite, ko će ga graditi? Po kojim uslovima? Kako? Da li je završen posao oko zemljišta? Ko će biti nadležan u slučaju spora? Ko radi arbitražu? I na kraju, da li ste videli ugovor? 
Transparentno… Baš… Kao i one tri milijarde pozajmice od prijatelja i brata šeika. Kao i onih 300 (odnosno 200, odnosno 100) miliona evra (ili možda ipak dolara) za navodnjavanje…
Kažem vam: nadajmo se samo da će Ona Dvojica Najvažnijih isključiti telefone. I da će Onaj ko ih poziva čuti „The person you have dialed is not available at the moment. Please, try later. After the elections“. Posle izbora ćemo imati odgovor na sve. 

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Aleksandar Becic

Aleksandar je rođen 1967. u Čačku. Školovao se u rodnom gradu i Sarajevu. U novinarstvu je od 1986. godine. Karijeru je počeo na radio stanici Sarajevo 202. Obavljao je sve novinarske poslove: od reportera, novinara, preko voditelja i urednika emisija, do urednika rubrika i urednika pojedinih medija. Tokom svih ovih godina pravio kratke pauze u novinarskoj karijeri: bio je CORA manager za BAT u Bosni, PR manager Prestolonaslednika Aleksandra II i PR manager kompanije Kurir, a potom i portparol AMG. Objavio je romane "Svi naši razvodi i ostale porodične priče", "Evo zašto te volim" i "Prvi čin", kao i zbirku pesama "Pisma Starom Gospodinu". U pripremi za objavljivanje je roman "Treća komanda". Napisao je i tri drame: "Poruči ubistvo", "Sin domaćeg izdajnika", "Partija bivših". Trenutno piše zbirku priča "Alfabet ljubavi i smrti".

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top