Početna / DOBRI LJUDI / Još jedan poraz Srbije
Još jedan poraz Srbije

Još jedan poraz Srbije

Bio je 17. jul 2013. kada sam sedeo na terasi, sa tada trogodišnjom ćerkom u naručju i gledao je kako veselo posmatra svet oko sebe.

Bio sam tužan, kao i svi roditelji u ovoj zemlji zbog smrti male Tijane Ognjanović. Poražen. Zapanjen bahatošću tadašnje političke elite, na čijem čelu je tada bio Veliki Vođa, a na čelu ministarstva zdravlja neuropsihijatar, Slavica Đukić Dejanović. Želeo sam da je istog dana smene, da je pošalju na đubrište političke istorije Srbije.

To se nije desilo.

Danas sam opet tužan i poražen. Danas je u, bolnici u Barseloni, umro mali Dušan Todorović.

Srpski mediji, na čelu sa Velikim Vođom i njegovim vernim čaušem, Markom Đurićem pravili su lažni rat na Gazivodama. Zato što do Gazimestana nikad nisu mogli da stignu.

Lažni patriota i ultradesničar Miša Vacić naravno – nije bio na položaju da brani Gazivode. Sedeo je verovatno sa svojim drugom Markom i mudrovao kako je „dosta više provokacija šiptarskih paravojnih jedinica ROSU“…

A ja sam, kao i mnogi, gutao knedle. Ljut na sve koji su pre šest godina svojim nečinjenjem dozvolili da sadašnja hunta dođe na vlast. Ljut na sve koji su svojim činjenjem dozvolili da isti dođu na vlast. Ljut na sebe što sam postao nemoćan.

U danu fejk rata, jedna je vest samo istinita i strašna.

Četvorogodišnji Dušan Todorović preminuo je u bolnici u Barseloni.

Bilo je kasno.

Bilo je prekasno.

Kad smo to dozvolili, prešli smo granicu svakog dna.

Jebem ti sve da ti jebem, Mordore, za svaki život koji si uništio„. 

Ovo je na svom Fejsbuk profilu napisala moja prijateljica Marijana Stevanović, poznata po nadimku Maj Brit. 

Nažalost, najtačnija definicija današnje situacije.

Vest o Dušanovoj smrti sutra će, najverovatnije, biti periferno propraćena na nekoj od unutrašnjih strana. Uz sumorno podsećanje toka akcije u kojoj su se predugo skupljale pare za lečenje još jednog od mališana.

Uz ljigavo i utvoričko ponavljanje „apela“ koji je licemerno izgovorio „ministar“ zdravlja Zlatibor Lončar, koji se pravdao kako roditelji nisu podneli zahtev za lečenje u inostranstvu“. Isti onaj Zlatibor Lončar po čijem nalogu je odrađena brutalna, fašistički uvredljiva kampanja protiv Sergeja Trifunovića i njegove humanitarne organizacije. Isti onaj Zlatibor Lončar koji je, posle pobune javnosti jurodivo objašnjavao  kako je „država dala avion za transport malog Dušana“, isti onaj „ministar“ koji je ceo slučaj zaključio rečima „ne daj bože da narod leče glumci i političari“.

Ne znam čiju bih, večeras, smenu tražio.

Lončarevu, zbog nemešanja u njegov posao? Đurićeve, zbog ratnog huškanja? Kompletne garniture u Nemanjinoj 11 zbog u poslednje vreme čestog oboljenja među političarima u Srbiji poznatog kao Kurcobolitis Acuta?

I od koga da tražim da neko bude smenjen?

Od gospođe Fikus Brnabić? Koja u Ujedinjenim nacijama ovih dana postiže toliko „golova“ u „korist“ Srbije, da će uskoro Marko Đurić pobedonosno da kaže kako je sada „6:0 za nas“?

Četvorogodišnji Dušan Todorović preminuo je u bolnici u Barseloni.

Njegova crno-bela slika biće, možda, objavljena negde u uglu naslovnih strana mainstream dnevnih medija sa jednim od onih tipskih naslova „tuga do neba“.

Rat za Gazivode biće preko cele strane. 

Svaka nam čast, Srbi.

 

 

Share Button

O Aleksandar Becic

Aleksandar je rođen 1967. u Čačku. Školovao se u rodnom gradu i Sarajevu. U novinarstvu je od 1986. godine. Karijeru je počeo na radio stanici Sarajevo 202. Obavljao je sve novinarske poslove: od reportera, novinara, preko voditelja i urednika emisija, do urednika rubrika i urednika pojedinih medija. Tokom svih ovih godina pravio kratke pauze u novinarskoj karijeri: bio je CORA manager za BAT u Bosni, PR manager Prestolonaslednika Aleksandra II i PR manager kompanije Kurir. Objavio je romane Svi naši razvodi i ostale porodične priče i Evo zašto te volim,kao i zbirku pesama Pisma Starom Gospodinu. U pripremi za objavljivanje su romani Prvi čin i Treća komanda. Napisao je i tri drame: Pozovi radi ubistva, Sin domaćeg izdajnika, Partija bivših.

4 komentara

  1. Čovek se zaista oseća najjadnije kad sve vidi i sve mu je jasno,a nemoćan je da bilo šta promeni.

  2. Dušan je, na žalost, umro jer nije mogao biti izlečen. Isto kao mala Tijana Ognjanović. Zbog toga i postoje lekarske komisije koje odlučuju o tome kome će preskupo lečenje biti plaćeno iz državnog fonda – na žalost, ne može se priuštiti finansiranje lečenja neizlečivih slučajeva. I privatne fondacije bi isto tako trebalo da racionalno troše prikupljeni novac; umesto deteta koje nije imalo šanse za izlečenje moglo je biti spašeno neko drugo dete. Surovo, ali tako je kako je. Ni daleko bogatije države ne troše stotine hiljada evra olako. O tome se raspravljalo u javnosti još u vreme prikupljanja novca i smrti Tijane Ognjanović, i evo sada opet.

    • Da li bi Tijana mogla biti izlečena da je na vreme skupljen novac? Možda je mogla. Ja, lično, evo, s njenom bolešću živim već tri godine.

      Da li je mali Dušan mogao biti izlečen da su lekari NA VREME dali dijagnozu i NA VREME uputili roditelje na neku drugu adresu? Možda je mogao. Nažalost, u proteklih nekoliko dana sam razgovarao sa roditeljima koji su prošli kroz pakao sa istom dijagnozom, roditeljima čija su deca ipak preživela.

      SISTEM u Srbiji toliko sputava sve roditelje čije se dete teško razboli da ono unapred gubi 50 odsto šansi. TO se MORA PROMENITI.

  3. Danka Petrović

    Pretužna vest. Verovala sam, onom svetlucavom sjaju u njegovim očima…pobediće. Na žalost, bolest ne čeka…izgubili smo Dušana. Moramo nastaviti sa donacijama, nesmemo čekati na državu. Njima su najvažniji, samo njima znani prioriteti?!
    Svetlucaj Beograde u septembru, šljašti državo, u svoj svojoj moralnoj i duhovnoj bedi….

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top