Početna / Front Page Slide Show / Igara bez hleba
Igara bez hleba

Igara bez hleba

PIŠE: Peđa B. Đurović
Mediji nam više uopšte nisu potrebni da bismo bili svesni gliba u koji tonemo. Ne moramo više ni da gledamo televiziju, niti da čitamo štampu, stvarnost se na svakom koraku brine da ne zaboravimo koliko duboko je pod vodom brod kojim želimo da plovimo u bolje sutra. Mediji su sada u potpunosti u službi gebelsovske promocije aktuelnog režima, koja se zasniva na spinovanim informacijama ili hiljadu puta izgovorenim lažima, koje na kraju postanu istina.
Tu istinu gutaju oni malobrojni građani Srbije koji sebi dozvoljavaju da se hrane pomijama serviranim iz srpske medijske kuhinje.
I pored svega navedenog, ljudsko biće ima potrebu za nekom vrstom društvenog života, pa budući da je najvećem broju stanovnika ove nesrećne zemlje odlazak u pozorište luksuz, i budući da su retki bioskopi koji rade, televizija ostaje kao jedini prozor u svet i pokušaj da se pobegne od ludila svakodnevice.

MEDIJSKA PONUDA
Ukoliko se srpski TV gledalac odluči da pogleda nešto iz ponude domaćih kanala, velika je verovatnoća da će biti začuđen proporcijom između broja kanala koji su nam na raspolaganju i (ne)raznolikosti sadržaja koji nam se serviraju.
Postalo je bespredmetno nadati se nekim sadržajima koji se mogu svrstati u obrazovni ili kulturni program, o nekim putopisima i emisijama koje se bave prirodom ne treba ni sanjati, a ljubitelji kvalitetnih filmova, pozorišnih predstava, TV drama, baleta ili opere treba da odustanu u startu i da isključe TV prijemnik.
Nešto malo nade sa izmenama uređivačke politike uliva javni servis (RTS), koji na svom digitalnom kanalu emituje koncerte ozbiljne muzike, a i u redovni program je uvrstio Kulturni dnevnik i bar sporadično se mogu pogledati emisije drugačije od onoga što emituju komercijalne televizije.
Druga je stvar što bi na javnom servisu, koji se finansira iz budžeta, takvi programi morali da budu obavezni, i što ovde tu medijsku kuću ne bi trebalo navoditi kao svetli primer, ali tako je kako je, pa bi bilo nekorektno ne spomenuti ih.
Ako se izuzmu televizije čiji se program bazira na radu informativne redakcije i koje služe za kreiranje javnog mnjenja, gledaocima na raspolaganju ostaju podjednako forsirani sport i rialiti programi najrazličitijih vrsta. Uzdizanje u nebesa sportista dok pobeđuju, i poistovećivanje nacije sa njima, kao i provlačenje istih kroz blato kada ne ostvare vrhunske rezultate, ostaviću za neki drugi put, ovaj put želim da se pozabavim reality programima.

RIJALITI NAŠ NASUŠNI 
Bez obzira na činjenicu da se ne radi o našem izumu, već o nečemu što smo „uvezli“ iz Amerike i evropskih zemalja, ta vrsta programa primila se kod nas preko svake mere dobro. Bilo da se radi o klasičnoj medijskoj promociji potpuno nepoznatih ljudi ili u drugom slučaju slavnih ličnosti u programima kao što su „Veliki brat“, „Farma“ ili sada najaktuelniji „Parovi“, bilo da se radi o najrazličitijim takmičenjima u pevanju, igranju, a pre svega javnom ponižavanju, jedan je zajednički imenitelj: Kada se program zahukta i kada se gledaoci identifikuju sa svojim favoritima, preći će se na fazu eliminacije, u kojoj će se krug potencijalnih pobednika sve više sužavati, a najslabija karika će bivati izbačena.
U ovom slučaju ne znam da li je gore razvijanje ideje da nije važno učestvovati, već je važno po svaku cenu pobediti, ili direktno ukazivanje na to da će svako ko se poput kameleona ne uklopi u sredinu, ma kako ona bila negativna, biti prirodnom selekcijom izbačen. U prvom slučaju gledaocu se šalje poruka da je u redu preko leševa stizati do slave i cilja, u drugom da ni po koju cenu ne treba biti svoj, već se treba pretvoriti u mediokriteta koji će stapanjem sa većinom povećati svoje šanse za opstanak u društvu.
O raznim takmičenjima u kojima se ljudi nadmeću u svojim (ne)umećima moglo bi da se piše danima, a ništa se novo ne bi reklo. Tu vrstu programa bih možda čak i podržao, i rekao bih da je u redu da se ljudima pruži šansa da se ostvare u onome što rade dobro, kada bi audicije koje se organizuju pre snimanja takvih takmičenja bile korektne. Sudeći po broju kandidata koji su evidentno zalutali na takvu vrstu takmičenja, ne mogu da se otmem utisku da produkcijske kuće koje stoje iza takvih programa svesno izvrgavaju te ljude javnom poniženju, gađajući time čovekovu potrebu da se podsmehne drugom ljudskom biću. I to smatram toliko velikom zloupotrebom, da bih takve programe iz čiste preventive zabranio trajno. Pa neka bi se to i nazvalo cenzurom, ne bi me bilo briga.

A ZA TO VREME… 
Dok se ljudi zabavljaju gledajući druge u njihovim blamiranjima i porazima, sve vrebajući priliku da se i pobednici okliznu i padnu u blato, i dok radoznalo pratimo živote drugih, spekulišući koja starleta pretenduje na kog sponzora, režim neometano vrši rasprodaju preostalih resursa, kojih je iz dana u dan manje.
Zataškavaju se tragedije, od krivične i druge odgovornosti sklanjaju se svi oni koji su na bilo koji način bliski vlasti, izbegava se otvorena i široka diskusija o temama koje su od životne važnosti.
Najjednostavnije rečeno, ljudima se servira paralelni univerzum, virtuelna stvarnost u kojoj građani Srbije žive živote Stanije, Soraje, Anite, Mace, zaboravljajući pri tom da su im frižideri prazni, da su im deca gladna, da su bez posla, da se nacionalni resursi i ogromne svote novca daju stranim investitorima, zaboravljaju i na štrajkove prosvetara, policajaca, radnika mnogih struka…
Zaboravljaju se i poplave u kojima su, kao posledica neodgovornosti politikanata tokom poslednjih 25 godina, brojni ljudi izgubili živote, a gotovo ih je bezbrojno mnogo ostalo bez krova nad glavom.
Zaboravlja se pad helikoptera u kome je Srbija zbog nečije neodgovornosti ostala bez šest heroja i jedne bebe stare samo pet dana.
Zaboravlja se da je sin medijskog magnata Željka Mitrovića automobilom usmrtio devojku i da za to nije odgovarao.
Zaboravljaju se kupljene diplome, plagirani doktorati, finansijske zloupotrebe.
Sve to pada u zaborav, važno je samo da ima igara. Hleba nema, ali na to smo već navikli, pa daj bar onda da igara bude što više.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

2 komentara

  1. Ja samo razmisljam dokle vise??? A ono kad covek pogleda… pa trazili ste gledajte!!!

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top