Početna / VESTI / Dnevna doza kulture / Ko je sahranio Sabor trubača
Ko je sahranio Sabor trubača

Ko je sahranio Sabor trubača

PIŠE: Rada Karanac

Kad se spomene Guča – svako ima svoj odgovor. Od obožavanja, preko očajanja, do odricanja: volim Sabor ali nikad nisam išao; Idem svake godine; Guča? Fuj; Sabor? Ma uvalili mi da vodim neke strance tamo…
Ne znam da li mogu da zamislim oduševljenje onih (naročito stranaca), koji su se spremali da po prvi put odu u Guču.
Njihova očekivanja, žudnje, smeštanje godišnjih odmora u tom periodu, štekanje kinte koja treba da se utroši na kupovinu sećanja na iskonski lumperaj, a sve po principu da se uživo čuje, pomiriše, oseti, troši, zabavlja i luduje.
Mogućnosti (misle oni), da se uživa u autentičnoj i neiskvarenoj narodnoj kulturi i samim tim da se upozna tradicija jednog naroda, kroz muziku i predstavljanjem običaja, prodajom „autentičnih“ suvenira, posluživanjem iz „autentičnog“ posuđa, još „autentičnijih“ jela i naravno nezaobilaznog „autentičnog“ piva.

kombo gucaI STRANCI SMRDE
Ne znam šta su mislili i kako su se osećali posle čuvenog svetskog Sabora, ali uveravam vas da su se „osećali“, itekako!
Gomila razularenih stranaca, sa ogromnim rancima, raščupanih i prljavih kosa, užeglim pantalonama, spremnih da danima jedu, piju, lome, da se valjaju u blatu i ponašaju onako kako ne mogu tamo odakle su došli.  Konačno je kanta za smeće svuda oko njih, konačno se u toalet ide gde hoćeš, konačno mogu sadržaj iz želuca pred svima da pokažu, konačno mogu da piju na livadi, na ulici, konačno mogu da skaču i lome, a da ih niko ni popreko ne pogleda.
Nisam sigurna ni da znaju u kojoj su državi, ni na koji su Sabor došli, jer kome je to bitno.
Ni ja nisam bila sigurna gde sam se našla, da li na opštenarodnom vašaru, veselju ispod šatora ili ispred napuštenog Doma kulture. Tezge na kojima se prodaje sve od žive i nežive prirode, eliksiri za potenciju, rakija od malina, pivo od raznih životinja, meso, od ko zna čega,  u svim mogućim oblicima, zvuci svega i svačega i gomila dima, koji je do duše bio jedina besplatna stvar na Saboru. Šareni ringišpili i ostale okretala, koja mogu ako poželite da vas katapultiraju na Jelicu ili Avalu, sve po želji klijenata.
Konobari raspoređeni na pola metra, koji vas na silu uvlače u šator, gde možete da pijete i jedete koliko hoćete. Ispod šatora ponovo dim, kroz koji se naziru gologuze plesačice, igračice, starlete, kako ko voli nek izvoli, koje vrckaju i skaču po stolovima. Prava umetnost, nema šta, i to bez šipke i ostalih pomagala.

BREGOVIĆ – „ZAŠTITNIK“ SRPSKE TRADICIJE
Još niste ni seli, opijeni dimom, igrom, a već su oko vas dva orkestra bezubih Cigana (ups, Roma), okupanih u znoju, koji žele uporno da vam trube u uvo, dok svesno ili nesvesno prilikom izvođenja celokupnog repertoara, šest stvari od Gorana Bregovića, izbacuju ogromne količine pljuvačke po vama. Ah da, pomenuti izvođač je, za neupućene, uradio najveću promociju Cigana (ponovo ja, mislim Roma) u svetu, pomenuti autor je sa Orkestrom za svadbe i sahrane, zatvorio Sabor i sahranio srpsku trubu, a ne mogu da odolim utisku sprdnje (izvinjavam se kome smeta) sa srpskom pesmom, igrom i tradicijom. Bregović je inače iz godine u godinu ponavlja.
Nikako ne mogu da se setim kada su ciganska (hups, romska) muzika i jezik i ukrajinske podvikuše bile deo srpske kulture, ili sam nešto propustila.
Izgleda da sam propustila, jer sam se sve vreme pitala zašto je Ekrem Jevrić najveće zvezda Guče?

POLICIJE I POLITIČARA – K’O PLEVE
Najbrojniji posetioci su bili policajci. U civilu, u uniformi, iz svih krajeva zemlje: na pet običnih, jedan policajac. Ipak treba i dnevnice zaraditi, pa gde bolje i više nego na vašaru trube. Jedino se deo srpske tradicije mogao čuti kod policajaca, u slučaju da vam pišu za prekršaj ili vas isključe iz saobraćaja, a potom saznaju ko ste i kažu: pa što brate, ne reče pre nego što si duvo, pobogu!
Nezaobilazni posetioci i konzumenti Guče su i političari, koji poručuju da Sabor treba da traje tokom cele godine, jer najbolje i najlepše predstavlja srpsku tradiciju i istoriju u svetu. Lepota, do duše jeste stvar ličnog doživljaja i opažaja, a i verovatno se ogleda u sedenju pored prasića i jagnjića koji se okreću na ražnju, dok se igračice okreću na ogromnim štiklama po kariranim stolnjacima.
Dođoh do kraja priča, a još uvek ne mogu da se setim kakve veze imaju Halid Muslimović i Esad Plavi sa dragačevskom trubom i srpskom tradicijom. Ne mogu da pronadjem vezu ni sa Acom Lukasom i Cecom. Više ništa ne mogu da se setim i povežem, a da ima veze sa Saborom trubača u Guči. Svega ima više od trube i takmičenja, koji su do duše ostali u senci poznatih estradnih zvezda, onih koji se sprdaju sa srpskom tradicijom i svih ugostitelja koji su zadovoljno otišli iz Guče, bez ijednog izdatog fiskalnog računa. Ali, o tome su svi pričali. Ja neću.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Rada Karanac

Pametna žena sa Zapadne Morave. Iz Čačka. Master. Ali pravi, a ne kao neki (koji su takođe iz Čačka). Sociolog i kulturolog. Obično je zovu da gostuje na TV kad neko u nekoj školi nešto mnogo zabrlja. Ili kad se neki klinci potuku. A toga je bilo – koliko god hoćeš. Mi je zovemo kad želimo da napiše dobar tekst. Ili ona zove nas.

Jedan komentar

  1. Dosli divlji istarali pitome

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top