Početna / Front Page Slide Show / Grand PrEUdukcija
Grand PrEUdukcija

Grand PrEUdukcija

PIŠE: Aleksandar Bećić

A šta bismo mi u Evropskoj uniji? Da se razumemo, nisam ja protiv učlanjenja u tu interesnu organizaciju, nego me kao građanina ove zemlje interesuje – šta bismo mi u njoj?
Da učimo Evropljane kako se pravi kajmak?
Ili možda da učimo od Evropljana kako se iskorenjuje korupcija?
Ovo prvo – ne može – barem ne dok neki genije ne smisli kako da kajmak pravimo po raznoraznim standardima koji važe u EU. I dok se ne ustanovi da u tom mleku, koje dolazi od naše bake, strine, tetke, daleke rođake sa sela – nema aflatoksina. Zamislite samo kako bi to bilo dobro: nađete supermoderno upakovani kajmak (ali, baš kajmak) koji je kao onaj što su vam nekad davno kupovali na pijaci, ili donosili od već pomenutih rođaka sa sela.
Ne može ni ovo drugo: oni su toliko ogrezli u korupciju da bi samo mi njih mogli naučiti novim modelima prevare. Mislite da grešim? Ma dajte: Španci priznaju da ne mogu ništa bez koverte. Kao i Grci, Bugari. Kao i mnogi drugi žitelji raznih EU zemalja. Baš tako: korupcija nije ništa do prevara.
Baš kao što je to i priča o velikoj porodici evropskih zemalja sa jednakim šansama za sve.
Da su jednake šanse za sve – ne bi se toliko natezali oko budžeta i svih drugih stvari, nego bi po automatizmu, kao u onoj staroj Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, podizali ruke u vis prilikom svakog glasanja za neki zakon u Evropskom parlamentu.
Javna je tajna da su neki fondovi u EU rezervisani za pojedine zemlje i da vaši projekti ne mogu ni da primirišu užem krugu izbora prilikom odlučivanja oko toga kome će se dodeliti novci za neku novu, genijalnu ideju. Čak i da svojim projektom dostižete ono što se u Briselu naziva „state of the art“ (u slobodnom prevodu – savršenstvo ideje) – nećete dobiti pare. Naročito ako je u pitanju neka nova tehnologija. Molim vas, to je za zapad. A mi smo šabani (izvini, Šabane).

GRAND IMA ŠANSU
Doduše, kad smo već kod šabana, možda je tu i naša šansa u predpristupnim i pristupnim fondovima! Ne bi me iznenadilo kada bi se već sutra, među pobornicima i zagovornicima ideje ulaska u Evropsku uniju pojavio ni manje ni više nego – Saša Popović! Ne, nije zabuna, mislim na onog čoveka koji stoji iza Grand produkcije. Ako je EU pristala da isplati novac Mitku Dimitrovu (bugarskoj verziji Saše Popovića), koji promoviše čalgu – bugarsku turbofolk muziku, zašto onda ne bi ljudima iz Granda?! Dimitrov je kao cilj projekta za koji mu je u januaru ove godine bugarska vlada dodelila novac Evropske unije istakao „podizanje konkurentnosti kompanije na domaćem tržištu pomoću modernizacije opreme“. Jupiiiiii! Eto para za kulturu! Molim vas, namerno nisam stavio reč kultura pod znake navoda, jer je teorijski gledano – i turbofolk sastavni deo naše kulture. Pa makar bio svrstan u subkulturu. Ili kontra-kulturu. Šta će nam, uostalom, ta neka srpska kinematografija? Imamo Holivud i sve više Bolivud. Da ne govorimo o turskom uticaju. I šta će nam pozorišta? Pa molim vas, ko to još gleda? Ili knjige? Ko to još čita! Ko još ide u muzeje i biblioteke? Pa, samo Predsednik. I to da bi dao poneki orden!

KORISTI UNIJE
Kad hladne glave razmislim, ima smisla ta Evropska unija. Zaista ima: čovek je (deklarativno) zaštićen, njegova prava su (deklarativno) mnogo veća, žene su bezbednije, može da se putuje (ako se ima s čim), u celom svetu vam je obezbeđena diplomatska zaštita (jer kao žitelj EU vi rešavate svoj problem u bilo kojoj ambasadi neke od zemalja članica). Slobodan je protok robe, kapitala (naročito), a čovek može i lakše da nađe posao (ako govori nekoliko jezika i ima odgovarajuću diplomu doktorskog stepena koja je priznata u EU). Istina, ti standardi i zakoni koji važe u EU su zaista dobri po čoveka. Zato i kažem da nam EU treba. Ako ništa – zbog propisa. Zbog zakonodavstva. Zbog pravosuđa. Zbog civilnog sektora. Zbog toga što imate jedinstvenu valutu (OK, u većini zemalja imate valutu u kojoj inače obračunavate sve što vam dotiče džep). I neke predrasude (poput one o istovetnim veličinama krastavaca koji mogu biti samo pravi) su ordinarna glupost.
A što se tiče ulaganja? Tačnije, onoga što se zove „direktna strana investicija“? Eh, bojim se da se toga nećemo nagledati. Jer, zapadnom kapitalu (bio on u krizi ili ne) je jeftinije da ode u neku „Nambiju“ i tamo da plaća pola dolara na dan radnika koji je gladan i žedan, nego da plaća (makar i najmanje) radnika iz zemlje članice EU.

A MI?
Hoćemo li mi u Evropsku uniju? Ne znam. Mislim da nam trebaju zakoni tog dela sveta. A da li ćemo ući u Uniju ili ne – mislim da treba da odgovore građani zemlje. Na referendumu. Zbog kajmaka i domaćeg sira sigurno ne treba. Zbog sigurnosti građana – treba. Valjda.
Hajde onda još jednom da postavim pitanje poslanicima Narodne skupštine, koji zahvaljujući svima vama (a bogami i meni) primaju svoje bezobrazno visoke plate: hoćete li vi zatražiti raspisivanje tog referenduma, kao što Ustav Srbije nalaže? Ili ćemo i dalje kao ovčice slušati priču kako nam života nema bez Unije, a ovamo ćemo trčati pod skute „majčici Rusiji“?

NAPOMENA
Zakonom o referendumu i narodnoj inicijativi Republike Srbije predviđeno je da se referendum ima smatrati uspešnim ukoliko na njega izađe većina upisanih birača. Zato bi već sad trebalo naglasiti da u ovom slučaju – beli listići ne postoje. Dakle, treba glasati na takvom referendumu. Da nam se ne bi desilo kao u Hrvatskoj, gde je na referendum o priključenju izišlo 43 odsto birača, od čega je 63 odsto bilo – za Evropsku uniju. A sada, kada je trebalo izglasati ko će ići u Brisel da bude poslanik za sitnih 8.000 evra (plus prinadležnosti za odvojeni život) – Hrvati besno iscrtavaju falusne simbole, žvrljaju kojekakve poruke i bune se protiv EU…  Videle komšije od nas: tako smo i mi upućivali poruke onima koji su bili na vlasti. A sad? Sad sve češće čujem kako je sjahao Kurta da bi uzjahao Murta. Ali, to su ovi prikriveni žuti. PatriJote s veseljem ponovo gledaju dnevnik. I pokoji direktan prenos.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Aleksandar Becic

Aleksandar je rođen 1967. u Čačku. Školovao se u rodnom gradu i Sarajevu. U novinarstvu je od 1986. godine. Karijeru je počeo na radio stanici Sarajevo 202. Obavljao je sve novinarske poslove: od reportera, novinara, preko voditelja i urednika emisija, do urednika rubrika i urednika pojedinih medija. Tokom svih ovih godina pravio kratke pauze u novinarskoj karijeri: bio je CORA manager za BAT u Bosni, PR manager Prestolonaslednika Aleksandra II i PR manager kompanije Kurir, a potom i portparol AMG. Objavio je romane "Svi naši razvodi i ostale porodične priče", "Evo zašto te volim" i "Prvi čin", kao i zbirku pesama "Pisma Starom Gospodinu". U pripremi za objavljivanje je roman "Treća komanda". Napisao je i tri drame: "Poruči ubistvo", "Sin domaćeg izdajnika", "Partija bivših". Trenutno piše zbirku priča "Alfabet ljubavi i smrti".

Jedan komentar

  1. 90-ih je bila on apesma Koka-kola, Marlborro, Suzuki….. elem, Koka-Kola je štetna za zube, Marlborro je isto štetan, ostali su samo Suzukiji 🙂

    Mi u Evropi nemamo šta da tražimo, evo, možemo jedino da im izvezemo Dinkića da opravi EU ekonomiju kao što je i našu….

    http://www.youtube.com/watch?v=sh6GYds1f7Q

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top