Došlo mi…

Došlo mi…

PIŠE: Aleksandar Bećić 

Stvarno, došlo mi da vas pitam nešto. Osećate li koliko mržnje pliva u vazduhu na sve strane? Osećate li koliko smo zatrovani i koliko ujedamo? Osećate li da smo se navodno približili Evropi, a odaljili od sebe? Osećate li da smo se okrenuli samo onome koliko ćemo para zaraditi, da nas ne bi prozvali iz kreditnog biroa, da bi nam banka odobrila kredit, produženje minusa, da nam niko ne bi disao za vrat? 

Pre nekoliko dana mladić star 17 godina (navodni sportista) je u Tehničkoj školi u Mladenovcu udario svoju profesorku. Zbog opklade. Kad su ga u policiji pitali zašto je to uradio, slagao je. Rekao je „Ne znam. Došlo mi…“

U sredu je klinac star 12 godina sa svojim „drugarima“ hteo da skitnice ukrade invalidska kolica. Ej! Invalidska kolica! Koliki kreten moraš da budeš, kakav ološ u najavi treba da budeš, da bi krao invalidska kolica? E, kad su ga isti ti beskućnici primetili, on je zapalio novine i bacio na beskućnika koji je izgoreo. U najgorim mukama. Kad su ga u policiji pitali zašto je to uradio, rekao je prvo „Ne znam. Došlo mi…“ A onda je pričao kako nije verovao da će jadnik da izgori.

Onaj prvi, o kom su novine pisale, nije bio sam. Kad je ošamario profesorku istrčao je iz razreda pravo u kola i pobegao. Valjda kući.

Ni ovaj drugi, o kom mediji danas intenzivno pišu, nije bio sam. Ali je bio najmlađi. I „došlo mu“…

I jedan i drugi su ispitani u policiji i pušteni su. Na slobodu. Jer, maloletnici su. Ugrožavaju im se prava. I svašta još nešto, znate već.

Iz ove perspektive, onaj prvi je učinio banalno delo. Kažu da se kaje. U sredu je okačio i poziv da se jednoj ženi koja je teško povređena u požaru pomogne. I to je dobro. Nije dobro što mu je došlo da to uradi zbog opklade. Sutra će možda da mu dođe da udari nekog drugog.

Iz ove perspektive, onaj drugi ostaće večito obeležen time da je ubio nekoga. Makar i taj neko bio potpuno nevažan, davno zaboravljen, čak i ako je polučovek, davno odbačen od društva.

Ali i jednom i drugom je „došlo“.

Meni je, znate, došlo da pitam roditelje da li se stide svoje dece? Da li im je došlo da im oplave leđa od batina? Da li im je došlo da ih se odreknu? Da ih kazne? Da li im je došlo da odu kod nekoga i kažu „Oprostite, moje dete je krivo. Ja sam kriv, jer sam ga ispustio, jer ga nisam vaspitao.“

Šta god da im je došlo, kasno je. 

Da im je nekad davno „došlo“ da razgovaraju s njima; Da im je nekad davno došlo da budu tu za njih; Da im je nekad davno došlo da posvete pažnju na društvo u kom se kreću; Da im je nekad davno došlo da povedu računa o vaspitanju; Da im je došlo da budu roditelji… Svega ovoga ne bi bilo. 

Došlo mi da im kažem „Sram vas bilo“. 

A vama, koji pazite na vaše potomke, došlo mi da vam kažem „Čuvajte ih“. Vremena su puna mržnje. Pohlepe. Zavisti. Nemorala. Kao devedesetih.

Eto. Došlo mi. 

 

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Aleksandar Becic

Aleksandar je rođen 1967. u Čačku. Školovao se u rodnom gradu i Sarajevu. U novinarstvu je od 1986. godine. Karijeru je počeo na radio stanici Sarajevo 202. Obavljao je sve novinarske poslove: od reportera, novinara, preko voditelja i urednika emisija, do urednika rubrika i urednika pojedinih medija. Tokom svih ovih godina pravio kratke pauze u novinarskoj karijeri: bio je CORA manager za BAT u Bosni, PR manager Prestolonaslednika Aleksandra II i PR manager kompanije Kurir, a potom i portparol AMG. Objavio je romane "Svi naši razvodi i ostale porodične priče", "Evo zašto te volim" i "Prvi čin", kao i zbirku pesama "Pisma Starom Gospodinu". U pripremi za objavljivanje je roman "Treća komanda". Napisao je i tri drame: "Poruči ubistvo", "Sin domaćeg izdajnika", "Partija bivših". Trenutno piše zbirku priča "Alfabet ljubavi i smrti".

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top