Početna / Front Page Slide Show / Dosije „Helikopter“
Dosije „Helikopter“

Dosije „Helikopter“

PIŠE: Peđa Đurović
Rezultati koje je postigao Alister Kempbel, savetnik za medije nekadašnjeg britanskog premijera Tonija Blera, ali i aktuelnog srpskog predsednika Vlade Aleksandra Vučića, više su nego vidljivi. Ne nazivaju njega badava najvećim spin doktorom na svetu.
Već je zaboravljeno da su elektronski mediji tog crnog petka kasno uveče objavili dezinformaciju da je helikopter sleteo na beogradski aerodrom, da je ministar zdravlja uspešno prihvatio bebu, koja je već zbrinuta na beogradskom Institutu za majku i dete.
Upravo to je ključni dokaz da se svi relevantni mediji na ovim prostorima nalaze pod direktnom kontrolom mračnih vladara iz Nemanjine 11, i da svi imaju zajedničku funkciju plasiranja informacija koje im se službenim ili privatnim kanalima dostave.
Taj vrhunski neprofesionalizam zataškan je brže bolje prepravljanjem naslova i vesti, ali su kao trag ostale stranice koje su indeksirali roboti Google i drugih pretraživača. Internet ima tu osobinu da o svemu što jednom bude objavljeno ostaje trag, koji je nemoguće ukloniti. Da bi se što pre zaboravilo na činjenicu da je objavljeno kako je helikopter sleteo, mediji su počeli sa orkestriranom kakofonijom, u koju je spadalo objavljivanje tekstova sa suludim naslovima poput „Neodgovorna majka oterala u smrt dete i šest ljudi“ ili „Helikopter pao jer je ostao bez goriva“. Cilj je u svakom slučaju postignut, javnost je počela da raspravlja o idiotskim naslovima i tekstovima, ali je poražavajuća istina zatrpana ispod gomile smeća koja je plebsu servirana.
Po nalozima načelnika generalštaba generala Ljubiše Dikovića i komandanta Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane Ranka Živaka formirane su dve komisije, čiji je zadatak bio da utvrde sve činjenice u vezi sa ovom nesrećom, i da o tome izveštaj predaju Tužilaštvu, koje će razmotriti dalje korake.
Ono što je od javnosti sakriveno, a jedan je od ključnih faktora cele afere, jeste činjenica da nijedna od dve formirane komisije nije bila nadležna za sprovođenje istrage. Zadatak na koji je, uprkos nedostajanju i kršenju procedura i nepovoljnim meteorološkim uslovima, ministar Gašić poslao posadu majora Mehića, spada u domen javnog avio saobraćaja, za koji je nadležan Direktorat civilnog vazduhoplovstva Srbije, a za sve nesreće koje se na takvim letovima dese nadležna je Agencija za istraživanje udesa i ozbiljnih nezgoda u civilnom vazduhoplovstvu. Budući da je u ovoj nesreći uništen vazduhoplov koji je vlasništvo Vojske Srbije, komisiji koju je trebalo da formira Agencija mogli su da budu priključeni članovi vojne komisije, koja bi se bavila samo aspektom uništenja vojne imovine. Zvaničan stav vlasti bio je da se pre izveštaja dve vojne komisije neće iznositi nikakvi podaci u vezi sa nesrećom, ali u praksi je činjeno upravo suprotno.

BEZGREŠNOST VUČIĆEVOG TIMA
Premijer Srbije je u nekoliko navrata koristio priliku da na više ili manje direktan način sugeriše javnosti da niko iz njegovog tima nije pogrešio, ne libivši se da na jednoj od konferencija za štampu direktno izgovori: „Ne dam Gašića i Lončara, oni su radili svoj posao i to rade odlično! Evo, ja preuzimam odgovornost!“.
Ta količina bahatosti i nevaspitanja svojstvena je samo duboko uznemirenom pojedincu, koji je svestan svoje i krivice svojih saradnika, i jedini spas od krivične i svake druge odgovornosti vidi u taktici koja je poznata kao „Napad je najbolja odbrana“.
Odakle premijeru pravo da preuzima odgovornost u trenutku kada komisije rade svoj posao, i kada se još uvek ne zna šta je dovelo do nesreće? Ukoliko je istinski preuzeo odgovornost, zbog čega nije napisao ostavku koju će podneti ukoliko se ustanovi da je neko od ministara kriv za to što je do tragedije došlo?
Jasno je da će ova tragedija da se iskoristi za obračun sa brigadnim generalom Bandićem, koji nije po volji aktuelnom premijeru, i o tome i vrapci na grani znaju, ali ako komandant 204. vazduhoplovne brigade bude proglašen odgovornim za nesreću u kojoj je stradalo sedam osoba, odgovornost sa njim moraju da podele svi iz komandnog lanca, a to podrazumeva i onoga ko mu je dao nalog da pokrene akciju transporta (ministar odbrane), onoga kome je ministar odgovoran (premijer), onoga kome je odgovoran general Bandić (komandant RV i PVO i načelnik Generalštaba), i na kraju i vrhovni komandant Vojske Srbije, predsednik Tomislav Nikolić.

ZAŠTO JE KRIV GAŠIĆ, A NE NEKO DRUGI
Još tokom rada komisije koja je ispitivala uzroke nesreće, u javnost je „procurela“ informacija da je prilikom obdukcije u krvi vođe posade, majora Omera Mehića, pronađeno 0.68 promila alkohola, i time je implicirano da je njegovo pijanstvo mogući uzrok za nesreću.
Sve i da je ta informacija tačna, a porodica i bliski saradnici pokojnog Mehića tvrde da čovek nije pio i da je bio vrhunski profesionalac, zakon je nalagao da se o tome ćuti do završetka istrage, a kodeks časti je obavezivao na ćutanje zarad zaštite lika i dela nastradalog kolege.
I da se desilo da je Mehić seo u helikopter pod uticajem alkohola, to bi bilo moguće samo zbog toga što je ministar odbrane Bratislav Gašić lično naredio da se sa akcijom krene odmah, i time su preskočene rutinske procedure pre poletanja, u koje spada i obavezni alko-test. Iz toga je više nego jasno ko bi bio odgovoran kada bi se zaključilo da je Mehić pilotirao pod uticajem alkohola. So na ranu porodica žrtava dosuo je načelnik Generalštaba, koji je nakon objavljivanja sramnog izveštaja i saznanja da su neki delovi izveštaja sakriveni od očiju javnosti, rekao kako su ti delovi izostavljeni iz pijeteta prema mrtvima i želje da se oni zaštite od osude javnosti. To je kod javnosti pojačalo utisak da su piloti i tehničari na neki od načina krivi, ali ih eto dobronamerni general uz podršku premijera sa još boljim namerama, štite. Ovo je možda jedan od najvećih primera licemerja i bahatosti kome svedočim za gotovo pola veka provedenog na ovoj planeti.

OD STEZANJA KAIŠA DO GUBLJENJA GLAVE
Postalo je više nego očigledno da ovom državom upravlja beskrupulozni režim, na čijem čelu je premijer koji je oko sebe okupio političke poslušnike i čiji je jedini cilj ostanak na vlasti, po svaku cenu. Dok je u plaćanje te cene spadalo stezanje kaiša, poskupljenje struje, namirnica, goriva, smanjenje plata i penzija, dok je to podrazumevalo lažna obećanja o gradovima na vodi, o revitalizaciji privrede, o boljem sutra, Srbija je mogla da ćuti i trpi, i da plaća ceh za pogrešan izbor. Gospodo iz vlasti, ali i čitaoče namerniče, u cenu su sada počeli da ulaze i ljudski životi. Došli smo do trenutka kada više nije pitanje da li nam se vlast dopada ili ne, da li je važno što je premijer psihički nestabilan, da li za savetnike dovodi osvedočene neprijatelje ove države, da li se rasprodaju i poslednji resursi kojima raspolažemo.
Počeli su da nas ubijaju, i posle ubistva mrtve da nas prevrću i degradiraju. Ovo sve je od jedne politički štetne priče preraslo u krvavu bajku, u kojoj se vlast ne libi da gazi i po leševima. U bajku koju na našu veliku žalost, i na još veću žalost naraštaja koji dolaze, živimo. Cilj je očigledan: uplašiti nas kolektivno, navesti nas da strahujemo za sopstvene živote, i na tom strahu implementirati fašizam u svaku poru srpske svakodnevice. Zamisli se, čitateljko ili čitaoče, stavi prst na čelo i upitaj se zaslužujemo li da šačica nestabilnih prevrtljivaca čini od nas to što čini, i zaslužuju li deca da im spremamo pasoše da odavde zagrebu sa prvim danima punoletstva.
Nemojmo im dozvoliti da ovo sa helikopterom prođe kao još jedna od aferica, učinimo sve što je u našoj moći da odgovornost za sve što se desilo snose oni koji su zaista krivi, nemojmo dozvoliti da žrtvuju časne ljude i da uriniraju po grobovima i porodicama heroja koji su živote dali da bi izvršili zadatak.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top