Početna / Front Page Slide Show / Diplomatija gaf(ov)a
Diplomatija gaf(ov)a

Diplomatija gaf(ov)a

PIŠE: Nebojša Vučinić 
Diplomatija je, u suštini, vrlo konzervativna veština, zasnovana na strogim pravilima, iako su je neki njeni poslenici, od Medlin Olbrajt naovamo, prilično banalizovali i srozali. 
Posetu visokog dostojanstvenika neke zemlje drugoj, brižljivo, mesecima unapred, pripremaju službenici dva ministarstva inostranih poslova. Tu se pažljivo mere interesi i domaćina i gosta i mesta za improvizacije nema: čak se i famozne „liste želja“ (a to su manje-više želje za nekim susretima, temama, posetama…) usklađuju sa nivoom bilateralnih odnosa. 
U praksi – što su odnosi lošiji i susreti ređi, organizaciji posete pristupa se „pipavije“.
Ne, nije nemoguće da jedna strana ispostavi neku nerealnu želju, ali, malo je teže poverovati u mogućnost da nekom željom unapred izminira mogućnost susreta, iznoseći zahtev koji je po svojoj suštini (mereno nivoom i razvojem dosadašnjih odnosa) za državu domaćina ne samo neprihvatljiv, već i ponižavajući. Jer se time obesmišljava i diplomatija i sama potreba za susretanjem.
Takav bi bio navodni zahtev albanskog premijera Edija Rame da dobije ključeve Beograda tokom predstojeće posete. Ne samo nerealan i ponižavajući, već, usudio bih se reći – mereno sadašnjim okolnostima, uvredljiv, poput onog austrijskog ultimatuma Srbiji 1914. Zato i ne verujem da je on to tražio.
Ramu sam upoznao 2002. ili 2003, dok je bio gradonačelnik Tirane. Proveli smo nepun sat u razgovoru. U tom roku, o čoveku se ne može zaključiti previše. Ali, utisak koji sam stekao je – da je lukav i pragmatičan. Eto još jednog momenta zašto sumnjam u „želju za ključevima“: ni jedna od te dve osobine ne bi mu dopustila ovakav gaf, jer na prvom mestu razmišlja o dobrobiti svoje države i naroda.
Taj „zahtev“ niko, doduše, nije zvanično potvrdio. Sudimo o njemu samo na osnovu medijske buke koja se digla oko toga i novinarskih „saznanja“ u medijima bliskim srpskoj vladajućoj stranci. Navodno, postoji i nekakav YouTube snimak te želje. Nisam ga video. Niti sam video neki dokument, dopis MIP-u koji to dokazuje. Uveren sam, da uvredljivi zahtev postoji, naš MIP bi ga objavio sa jasnom porukom: „Eto šta Albanci traže od nas, kako nas ponižavaju, a mi ćemo se uprkos tome susresti sa njima“. Bez uručivanja ključeva, dakako. A da raščistimo i ovo: da takav zahtev ipak postoji, ključevi su u njemu najmanja želja.
Uručivanje gostu ključeva grada je posebna čast, koja se čini za značajan doprinos koji je neko dao tom gradu, narodu ili državi. Ne Rama, već ni jedan albanski političar, posle Esad paše, tu čast nije zaslužio. I obrnuto: ni jedan novoremeni srpski političar nije zaslužio da dobije ključeve grada Tirane. Ne kažem da ne bih voleo da je drugačije, ali nije. Decenijama se gledamo preko nišana, deca rastu u uverenju da nemamo grđeg neprijatelja od onih drugih, problem Kosova i Metohije je to samo zapečatio. Muka da se srpsko-albanski odnosi „popeglaju“ taman toliko da možemo da se trpimo, po logici mora da traje trostruko duže od „muke“ da se međusobno nabijamo na kolac.
A neko ko ima nameru da u tu krhku građevinu ugradi bar ciglu stabilnosti, ne kreće u izgradnju ponižavajući kolegu s druge strane. I dajući zahtev za koga je siguran da druga strana ne može da ispuni i da čak da do posete dođe – takav bezobrazni zahtev ne može da doprinese da se uspostavi bar minimum neophodnog poverenja.
Na to, uostalom, ni Evropa ne bi blagonaklono pogledala. Definicija jednog vulgarnog incidenta (sa „dronom“) kao „šale“, možda može da prođe u Briselu, ali još jedna „šala“, grđa i banalnija od prethodne, ni kod briselskih birokrata najnenaklonjenijih Beogradu, ne može da se opravda.
Ukratko: sumnjam da bi neko, isporukom „želje“, koja je u datim okolnostima (s obzirom na stanje srpsko-albanskih odnosa, incident na fudbalskoj utakmici, situaciju oko KiM…) uvredljiva i ponižavajuća za domaćina, unapred sebe osudio na epitet „minera“ napora da se nešto konačno pokrene s mrtve tačke.
S ove tačke gledišta, čak mi to pre liči na „minu“ lansiranu u Beogradu, da se vrati „milo za drago“ za pomenuti „dron“.
Doduše, kada je Balkan i odnosi naroda na njemu u pitanju – ni u šta ne mogu da budem stoprocentno siguran.

NAPOMENA: Tekst je, uz dozvolu autora, prenet integralno sa njegovog bloga Nebojša razmišlja

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Gost Kolumnista

Gost kolumnista ponekad ima biografiju. A ponekad nema. Gost kolumnista može da se ponaša kako hoće. Gost kolumnista svoju sliku čuva za sebe. I Ti možeš biti Gost kolumnista.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top