Početna / Front Page Slide Show / Dan žalosti, bre!
Dan žalosti, bre!

Dan žalosti, bre!

PIŠE: Aleksandar Bećić
Da smo mi normalna država, danas bi, zbog šestorice poginulih radnika koji su život izgubili u Sibiru, u celoj zemlji bio muk. Ne bi nas sa TV kanala ružičasto-bulevarskih kompanija zaskakale kojekakve silikonske sponozoruše sa svojim novim projektima. Bio bi muk. Svuda. Ne samo u kafićima, na televizijama i radio stanicama. Tako bi bilo i u školama, i u firmama. I zastave bi, o da, bile na pola koplja. 

Ponekad mi nije jasno u kakvoj zemlji živim. S jedne strane, narod koji je jadan i na ivici siromaštva za tren oka sakupi milione za lečenje. Isti taj narod bez obzira na to da li je u partiji na vlasti ili je u opoziciji, ili nije u partiji – skoči da pomogne poplavljenima. A s druge strane, vlast tog naroda ćuti kada izgubi šest života na nekom tamo gradilištu, hiljadama kilometara daleko. Umesto da je već danas proglašen dan žalosti.
Tako bi bilo u normalnoj zemlji.
Ne bi se čekala imena i prezimena.
Ne bi se razmišljalo o godištu i poreklu. Ne bi se govorilo o stručnoj spremi. Uradilo bi se ono što je krajnje ljudski. Kao što se radi u celom svetu.
Ovako – moramo da razmišljamo zašto se vlast (u ovom slučaju ovaploćena u liku i delu Aleksandra Julina, ministra u pokušaju) tako bezdušno ponaša prema senima poginulih srpskih građevinaca.
Moramo da razmišljamo zašto srpski ambasador u Rusiji njegova ekselencija Slavenko Terzić nije otišao još juče ujutro na zgrarište gradilišta da vidi koji su to ljudi poginuli. Šta, daleko je od Moskve do Sibira? Njegova ekselencija, inače istoričar i akademik ne može da prevali tako mnogo kilometara???
Oprostite na prostakluku, ali me zaista zabole dupe.
I nemojte mi, molim vas, pričati o tome kako takve poslove ne obavlja ambasador. Jer to, jednostavno – nije tačno. Mogao bih vam navesti na desetine manje kritičnih situacija gde se odmah pojavljivao ambasador.
Nije mi, onako ljudski, dovoljno da na stranici našeg ministarstva spoljnih poslova pročitam informaciju kako je, „prema primljenim podacima od Ministarstva za vanredne situacije Ruske Federacije, na zahtev ambasade Republike Srbije u Moskvi, šest radnika srpske nacionalnosti nastradalo je u požaru na sibirskom poluostrvu Jamal, u mobilnom naselju kod grada Salehard (oko 3 000 km od Moskve).“
I zaista me ne interesuje što je „analiza uzroka nesreće još uvek u toku“ i što „Ministarstvo spoljnih poslova očekuje izveštaj u što skorijem roku“. Naročito me ne interesuje što je „Ambasada Republike Srbije u Moskvi je u stalnom kontaktu sa nadležnim organima i uputila je predstavnika na mesto nesreće“.
Ne, u toj dalekoj sibirskoj nedođiji nismo izgubili naučnike. Niti umetnike. Nismo izgubili ni sportiste. Ni vojnike. Izgubili smo radnike. One koji su otišli 5.000 kilometara daleko od kuće da bi zaradili novac s kojim bi hranili svoju porodicu. 
A to se mora poštovati. 
Jer nisu tražili pomoć od države. Nisu rekli da nemaju šta da rade. Nisu se žalili na krizu i nemaštinu. Jednostavno su otišli su da pronađu posao. Da zarade za svoje najbliže.
I izgoreli su.
Njih šestorica.
Njih ne bismo smeli da zaboravimo. A zaboravićemo, iako će se ministar Julin svim silama upirati da nam objasni kako će država brinuti o porodicama poginulih.
Šest radnika je izgubilo život tamo daleko.
I to je gorka istina.
Ova zemlja je zbog njih morala da već danas spusti zastave na pola koplja. Ali nije. I to je gorka istina. I sramota. Ove vlasti. Ali i nas. 

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Aleksandar Becic

Aleksandar je rođen 1967. u Čačku. Školovao se u rodnom gradu i Sarajevu. U novinarstvu je od 1986. godine. Karijeru je počeo na radio stanici Sarajevo 202. Obavljao je sve novinarske poslove: od reportera, novinara, preko voditelja i urednika emisija, do urednika rubrika i urednika pojedinih medija. Tokom svih ovih godina pravio kratke pauze u novinarskoj karijeri: bio je CORA manager za BAT u Bosni, PR manager Prestolonaslednika Aleksandra II i PR manager kompanije Kurir, a potom i portparol AMG. Objavio je romane "Svi naši razvodi i ostale porodične priče", "Evo zašto te volim" i "Prvi čin", kao i zbirku pesama "Pisma Starom Gospodinu". U pripremi za objavljivanje je roman "Treća komanda". Napisao je i tri drame: "Poruči ubistvo", "Sin domaćeg izdajnika", "Partija bivših". Trenutno piše zbirku priča "Alfabet ljubavi i smrti".

3 komentara

  1. Aleksandre,

    U ne tako dugačkom tekstu ste izrekli svu mudroliju današnjeg vremena, društva, sveta u kojem živimo. Svaku rečenicu pročitala sam sa velikim uzdahom i dubokom tugom. Svaka čast na hrabrosti da necenzurano iznesete svoj stav. Poštovanje..

  2. Bravo g. Bećiću na pravoj reči. Sramota da tkz. država Srbija nije simbolično proglasila dan žalosti. „Akademik“ Toma – lopovska diploma sa svojom isto tako lopovskom polovinom i predsedničkom bulumetom za vreme godišnjeg odmora
    zna da se baškari na obalama Egejskog mora dok narod traži hranu po kontejnerima za smeće a ne ume da se seti da proglasi dan žalosti za nesrećne radnike.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top