Početna / Front Page Slide Show / Dan koji se nije desio
Dan koji se nije desio

Dan koji se nije desio

PIŠE: Peđa B. Đurović

Moderna istorija Srbije deli se na periode pre i posle 5. oktobra 2000. godine, baš kao što se istorija ljudske civilizacije deli na periode pre i posle Hrista. Stiče se utisak da se tog 5. oktobra desilo nešto po čemu bi taj datum trebalo da ostane upisan u našu istoriju zlatnim slovima.

Kako prolazi koja godina, i kako se stiču uslovi da se događaji iz tog perioda posmatraju sa vremenske distance, sve više se nameće zaključak da tog datuma treba, zapravo, da se stidimo, i da ga pamtimo kao dan kad smo sahranili i poslednju šansu da evoluiramo u civilizovano i pristojno društvo, i da zakoračimo u demokratiju, ma šta ko mislio o njoj.

Kad je Slobodan Milošević pokušao da pokrade izbore održane 24. septembra 2000. godine, bilo je jasno da mu to neće proći. Ne zbog kritične mase koja se stvorila u narodu, i koja je bila spremna da protestima učini da se poštuje izborna volja građana, već zbog toga što su gospodari, na čijim je koncima Milošević bio marioneta, odlučili da završe sa njim.

Pripreme za dešavanja 5. oktobra vršene su planski i po tačno određenoj agendi: finansirani su kampovi za obuku opozicije u susednoj nam Mađarskoj, prilično velika novčana sredstva ulagana su u stvaranje opozicionih medija, novcem iz istih izvora stvoren je „Otpor“, tobož studentska organizacija, koja je trebalo da privuče sve one kojima se politika zgadila, i koji su želeli da veruju da će građani umeti da se samoorganizuju u borbi protiv diktature.

Poslovično kilava srpska opozicija (u tu kilavost možemo da se uverimo i danas, kad opozicija u Srbiji, zapravo, ne postoji i ne radi ama baš ništa) ujedinila se u frankenštajnskom udruženju koje je brojalo čak 18 potpuno različitih stranaka, i svi lideri stranaka i pokreta koji su činili DOS čeznuli su da oni isplivaju kao jedina moguća opcija i da postanu novi mali Tito, jednom kad Milošević padne. Neko sa malo više smisla za pragmatičnost izvukao je iz zapećka neukaljanog političara pristojne biografije i alpaćinovskih očiju, te je protivkandidat Miloševiću na izborima postao Vojislav dr Koštunica, predsednik Demokratske stranke Srbije.

Upravo su u Koštunicu Srbi položili sve nade i očekivali su da će on, kao zakleti legalista i borac za pravdu, uspeti da raskrsti sa mračnom prošlošću i da povede Srbiju (tada SR Jugoslaviju) u bolje, demokratsko sutra. Nije trebalo da prođe mnogo vremena od petooktobarskih „promena“ da bismo shvatili da je baš on, u kog smo polagali sve naše nade, najviše doprineo očuvanju komunističkih mehanizama za zaštitu vlasti, sprečavajući hapšenje Radeta Markovića, šefa ozloglašene službe Državne bezbednosti i praveći kompromise sa Slobinim socijalistima i vojnom vrhuškom.

Nije to sve sprečilo Srbe da predorgazmično uzvikuju Koštuničino ime u momentu kad je, po izboru američkog magazina „Time“, proglašen za političara godine. I niko od Srba nije bio srećniji kad je Vojislav dr Koštunica obavio rutinsku proceduru i podneo zahtev za vraćanje SR Jugoslavije u članstvo u Ujedinjenim nacijama. Malo ko je u tom trenutku shvatao da prijem SR Jugoslavije u tu svetsku organizaciju podrazumeva i prihvatanje svih obaveza koje iz članstva proističu, a za nas je najvažnije bilo priznavanje i poštovanje Tribunala za ratne zločine u Hagu. 

To u velikoj meri pokazuje koliko smo skloni površnom posmatranju stvari, i koliko smo podložni manipulaciji. Kad su nam rekli: „Radujte se, ponovo smo deo sveta!“, mi smo se radovali, što je razumljivo kad se uzme u obzir period koji smo proveli u međunarodnoj izolaciji, ali nije razumljivo da se u tom trenutku baš niko nije upitao „Koliko će naših ljudi biti isporučeno u pritvorsku jedinicu u Sheveningenu?“.

Nepunih godinu dana posle petooktobarskog „dešavanja naroda“ i najzakletiji borci za tu stvar počeli su da iskazuju razočaranje, i da se distanciraju od tog događaja. Sve više se pričalo o tome kako smo preskočili famozni 6. oktobar, što je simbol za dan kad je trebalo pohapsiti sve zločince iz prethodne garniture vlasti, i kad je trebalo napraviti radikalne rezove koji bi rezultirali hapšenjima i zabranom rada pojedinih političkih partija (SPS-a i SRS-a pre svih).

Podmetnuta nam je priča o demokratiji, o poštovanju demokratskih procesa, o revanšizmu, i sluđeni kakvi jesmo, pustili smo da vreme teče dalje. Rezultat te podaničke pomirljivosti vidimo danas, kad je u vrhu vlasti najistaknutiji predstavnik režima Slobodana Miloševića, aktuelni ministar inostranih poslova Ivica Dačić. To je onaj dežmekasti zemljak srpske majke udove Ražnatović, poznat po druženju sa Mišom Bananom i po sklonosti ka pevanju (samo nikako da propeva koliko je para bilo u koferčetu). To je onaj bucko sa kojim se istorijski i hrišćanski izljubio nekadašnji najbliži saradnik pokojnog Zorana Đinđića, lepi dečko iz komšiluka i predsednik Srbije Boris DS Tadić.

To istorijsko pomirenje DS-a i SPS-a donelo je Srbiji mnogo više zla nego što su mu ga naneli i Miloševićeva i Vučićeva diktature. Da smo, kao narod, shvatili 5. oktobar na pravi način, primorali bismo novu vlast da se, nošena na krilima narodne pobede, obračuna sa prošlošću i da sprovede istinske promene, koje su podrazumevale dubinsku lustraciju i otklon od svega što je moglo na bilo koji način da se dovede u vezu sa prethodnim režimom. Ne bismo ćutke i puni razumevanja prešli preko upadanja mafijaških grupa naoružanih dugim cevima u državne institucije, ne bismo dozvolili da se unište sve domaće banke i da se na naše tržište dovedu strani zelenaši, koji su najbukvalnije porobili dobar deo stanovništva, učinivši ih robovima kredita.

Sve to smo dozvolili i preko svega smo prešli upravo zbog toga što nismo shvatili kakve su promene potrebne u društvu, i šta je to što nas može povesti u bolje sutra. Sve se dešavalo pre nepunih 20 godina, i sada smo opet u situaciji da imamo kvislinšku vlast, koju srušiti može samo onaj ko ih je tu postavio, opet uz pomoć naroda, koji će se, slutim, desiti „spontano“, baš kao što se desio 5. oktobra 2000. godine, tog dana koji smo svi preskočili i prespavali, baš kao da se nikad nije ni desio.

Da li ćemo uspeti da naučimo lekciju, i da  li ćemo konačno shvatiti šta moramo da uradimo da bismo sprečili da nam mladi odlaze iz zemlje ne osvrćući se za sobom, i da li ćemo smoći snage da se suočimo sa realnošću, ili ćemo opet pustiti da nas prevedu žedne preko vode, ostaje da nam pokaže vreme. U trenutku dok pišem ovu kolumnu, u meni nema ni trunke optimizma, i ne vidim nijedan pokazatelj koji bi me uverio da smo se opametili, da smo počeli da učimo na sopstvenom iskustvu, i da smo shvatili kako se obračunati sa prošlošću i kako zakoračiti u bolje sutra. Više od svega na svetu voleo bih da grešim, i da me već za par godina neko demantuje; vrlo rado ću, u tom slučaju, priznati da sam bio glup, kratkovid i da sam jako pogrešio u proceni. Strah me je da se to, ipak, neće desiti.

Share Button

O Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top