Dahtanje

Dahtanje

PIŠE: Rada Karanac
Najprisutniji oblik uznemiravanja u Srba je dahtanje. Ono kereće i manijakalano. Dahtanje od koga vas podilazi jeza. Dahtanje koja vas tera da nekom zavalite šamar ili ćušku. Dahtanje koje vam podiže i one izdepilirane dlake. Dahtanje od koga vam se želudac okreće, a creva istog trenutka vezuju u osmicu.
Ova vrsta uznemiravanja je prisutna gde god da krenete. Po svim baždarenim i nebaždarenim uređajima je najprisutnije na svakom postojećem šalteru. U banci. U pošti. U elektrodistribuciji. U policijskoj stanici. Na glasanju. Kod lekara.
Dahtanje je i najopasniji vid uznemiravanja. Ne samo što ste u tripu da vam sipljo krkljanac iza vas ne prenese bolest, već i što ste gotovo sigurni da je plaćeni strani agent koji mora da otkrije koliko imate novca na računu, koliko plaćate telefone i koliko se kupate, jer iznos računa za vodu može da otkrije i tu sitnicu.

COKTANJE I GLASANJE
Najvole da čuju, kada čekate u policijskoj stanici, da li imate ubeležen neki prekršaj, pa ne možete da registrujete auto ili uzmete duplikat vozačke. Onda vas zagledaju, mašu glavom i cokću. Još ako krenete da se raspravljate sa šalterskim radnikom, najebali ste. Guraju se da što bolje čuju šta ste uprskali, često se ufuljaju ispred vas, da oni prvi vide i saznaju. Obično se tada od povećanja adrenalina naprosno počnu znojiti i balaviti, pa više ne znate kome treba da kažete šta vam je na pameti.
Posebno vole glasanja. Bilo koja. Za predsednika. Za naše. Za njihove. Onda im je interesantno da vide pokazuje li sprej da li ste već glasali, pa zagledaju sa onim kontrolorima vaš kažiprst. Potom pomno saslušaju sve lične podatke. Od imena i prezimena, mesta stanovanja do onog jedinstvenog broja. Obično krenu za vama i nekako vire iza onih paravana, kao da se svlačite goli. U stvari, i ne vire, stanu iza vas kao u redu. Oni mnogo vole redove! Tada vas obavezno iznerviraju i uvek nacrtate nešto drugo na listiću, umesto onog što ste planirali. I bojice ste poneli, ali ne možete da se skoncentrišete od pomnog motrenja i dahtanja u vrat.
Inače, dahtači su ujedno i najmaksiranije osobe. Mogu da budu starci, pocepani ili utegnuti. Mogu da budu i bizgovi, oni nabildovani picopevci koji zaudaraju na znoj, a mogu da budu i fini u uglađeni. Mogu da budu i muški i i ženski. U svakom slučaju, strogo stoje iza vas, tako da im disajni organi ispuštaju vazduh neneormalnom brzinom na vaš vrat. Nakit ili marame ne mogu da im budu nikakva prepreka. Verujem ni kravata.

ZAHTEV ZA IZVINJENJE
Čak ni najsmrdljiviji parfemi ne pomažu. Probala. Specijalno kupila smrdljak u kinezari za te svrhe, pa kada krenem u red, nasmrduckam se, i to dobro. Baš opustim ruku. Ne vredi. Lepe se samo još više, kao muve na one stvari! Probala i da se laktam, kao slučajno. Neki se naljute i traže i da se izvinim. Neki se malo pomere dok ne prođe napad laktovima, pa se odma’ vrate u prethodnu poziciju. Pojedini se iseksaju sa mnom i mojim rođacima. Najčešće sa majkom. Nisam je nikada pitala da bilo šta prizna. Pokušala sam kao i da pričam na telefon i da vičem koliko god pristojnost dozvoljava na takvim mestima: Evo čekam da podignem pare i platim račune. Gužva u p.m. Vire mi ljudi iz džepova. Mislim da mi dva komada ljudi stoje na ramenima. Nabili mi se u leđa. Ne može da se diše. ’Oću da se onesvestim! Dahtači samo razrogače oče i nabiju se još više u mene. Da ne propuste ni reč od sagovornika. Prosto me bude sramota ako ukapiraju da ne pričam ni sa kim, pa sva pocrvenim i vrlo često odustanem od čekanja.
Ukoliko ne odustanem, moj dahtač je svakako tu. Na vratu ga osećam. Još se nalaktio i čeka da čuje koliko para mi leglo na račun. Kada to čuje, onako kao za sebe postavi pitanje: „Gde li ova radi i koga li radi?“. E, onda mu zanimljivo koliko ću da podignem. Naravno, obavezno proprati situaciju u novčaniku, čisto tako. Kada je već tu, jebi ga. Pokušam lagano da mu okrenem leđa, dok plaćam telefone. Jer i mene je sramota koliki su mi računi, pa mi samo treba coktanje i frktanje dahtača. On je toliko izvežban, čak se čini i da mu je vrat izdužen, valjda profi deformacija i već mi je oko ušiju. Sabira račune i pita se odakle mi tri mobilna. Često se desi da mi da sugestiju da su mi manje takse kada bih vodu plaćala u vodovodu, a grejanje u ustanovi nadležnoj za to.

KASANDRA I NOVI DAHTAČ
Onako srećna jer sam sve završila i pobegla od dahtača, prilazim detetu koje prosi, da udelim preostalih šesnaest dinara, jer ne mogu da slušam kako viče na sav glas: „Daj seko paru, vidi što si lepa k’o Kasandra“, i dok skupljam sitninu po džepovima, osećam dah na vratu. Novi dahtač. Kao čeka u redu. Red čini dete koje sedi i ja koja brljam. I dahtač.
Oni mnogo vole redove! Ukoliko ih nema, sami ih formiraju. Bez njih ne umeju da se snađu. Mislim da bi umrli bez reda, jer ne bi umeli da dišu. Oni samo dišu kada vide vrat. Kakav god da je. Izdužen, prljav, znojav. Vrat je svetinja za dahtače. Lek protiv dahtača još nije izmišljen. Po poslednjim analizama, otporni su na sve i vrlo zabrinjava što se razmožavaju neverovatnom brzinom, čak nas stručnjaci upozoravaju da smo možda i sami postali dahtači. Vodite računa. Došlo je vreme dahtača.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Rada Karanac

Pametna žena sa Zapadne Morave. Iz Čačka. Master. Ali pravi, a ne kao neki (koji su takođe iz Čačka). Sociolog i kulturolog. Obično je zovu da gostuje na TV kad neko u nekoj školi nešto mnogo zabrlja. Ili kad se neki klinci potuku. A toga je bilo – koliko god hoćeš. Mi je zovemo kad želimo da napiše dobar tekst. Ili ona zove nas.

3 komentara

  1. Dimitrije Karamazov

    E-banking je rešenje.
    Nema redova, manja provizija-simbolična…
    Svakodnevno tuširanje nije potrebno, subotom kupanje…
    Ali ovo mi malo liči na otuđenje, elitizam i kao posledica je getoizacija pametnica…
    Nema kontakta, nema dahtanja sve se svodi na INTERNET PROTOKOLE.
    A ljudi?
    Koji ljudi?

    • G. Karamazove, vi govorite o „e-bankingu“ ali kolumnistica govori o sasvim nečemu drugom, o redovima a oni (redovi) mogu se „formirati“ veoma brzo i tamo gde nema potrebe niti postoje uslovi, dakle o mentalitetu ljudi i njihovoj „kulturi“. O tome je kolumnistica pisala (ili htela da napiše?) nadam se.

      • Rada Karanac

        Poštovani Miha, moram se složiti sa Vama i Vašim komentarima. Bliskost svakako niti želimo niti mislimo da ostvarujemo u redovima po pošti, policiji, kod lekara … gde nam vire iza vrata radoznale oči, a naročito kada vire i čuju sve lične podatke. Isti slučaj je u prodavnicama kada uplaćujete dopune za kartice: „recite broj“, onda mi deklamujemo broj telefona. Trgovac/trgovkinja ponavlja još jednom da ne pogreši, dok 12 ljudi komotno pamti ili zapisuje, jer nikada se ne zna. Plašim se da ne postoje lični podaci, jer evo i načina kako se lako ofiraju. A o mentalitetu Srba… mnogo je malograđanštine, čemu je doprinosilo mnogo toga i ne vidim skoro izlečenje.
        Hvala I Dimitriju i Mihii što nas pratite. Do čitanja svako dobro.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top