Početna / Front Page Slide Show / Čekajući Isusa Hrista
Čekajući Isusa Hrista

Čekajući Isusa Hrista

PIŠE: Peđa B. Đurović

Čudesna je rabota demokratija u Srba, mada se ova primedba može primeniti na Balkan u celini. Poželela je noga lička da uskoči u cipelu bečku, poželeli smo da iz višedecenijskog genetski modifikovanog komunizma, koji je pogrešno nazivan socijalizmom, uskočimo u demokratiju.

Nije to nešto što se kupuje na trafici, niti je nešto što se poput silikona ugrađuje u telo. Demokratija je sistem koji se neguje i razvija decenijama i vekovima, i što je još važnije – demokratija se uči. Nije to najsrećnije rešenje, ima ona itekako svojih nedostataka, ali se kroz praksu i istoriju do sada pokazala kao najbolje društveno uređenje, samo ako se pravilno primenjuje. Veliko je pitanje da li smo mi zreli da postanemo demokratsko društvo, budući da smo do sada pokazali izuzetno visok stepen nacionalne nezrelosti.

Srbija je najbolje funkcionisala kada je na čelu imala vladara čvrste ruke, i upravo zbog toga je sam pomen Dušanovog carstva u Evropi izazivao strahopoštovanje, a Srbi su mogli da budu ponosni na sebe, na svog vladara i na svoje carstvo.

Kakav nam vladar ne treba?

Da se ne bismo pogrešno razumeli, nama nije potreban autokrata kakvog sada imamo na čelu države, jer u njemu nema ni S od snage. On je samo slepi izvršilac naređenja koja dobija iz stranih centara moći, i koji teške traume – koje najverovatnije vuče iz detinjstva – leči kroz verbalnu agresiju koju iskazuje prema svakome ko se drzne da u njegovom prisustvu progovori. Iza maske takvih likova krije se uplašeni dečačić, koga društvo kinji i lupa mu čvrge dok ga šalje da im (za njegove pare) kupi burek i jogurt; krije se i bubuljičavi tinejdžer koji glumeći mangupa na stadionu pokušava da se izbori za svoje mesto u društvu, ali se to redovno završi šikaniranjem od strane pravih mangupa.

Nije nama potreban ni uglađeni momak iz komšiluka, kome je prvo zaposlenje bilo funkcija predsednika Republike, i koji će u istoriji ostati upamćen kao predsednik koji se najviše puta klanjao i izvinjavao u ime Srbije, a da to od njega niko nije tražio. Ostaće upamćen i kao neko ko je dao ogroman doprinos stvaranju monstruma kakav je Srpska napredna stranka, ali i kao „demokrata“ koji je, zarad o(p)stanka na vlasti, pljunuo na sva načela demokratije potpisujući istorijsko pomirenje sa Slobinim socijalistima, stvarajući tako protivprirodnu koaliciju koja je prosto morala da povuče ovu zemlju ka dnu.

Ne treba nam ni nekadašnji portparol (i najbolji učenik) Slobodana Miloševića, koji poput bubašvabe preživljava sva tektonska pomeranja i opstaje na vlasti ili jako blizu nje već pune tri decenije. Posebno nam ne treba vladar za koga se vezuju afere sa koferom punim para, koji je na snimku bezbednosnih službi prikazan kako prijateljski ćaska sa osvedočenim kriminalcem egzotičnog nadimka. On je, zajedno sa aktuelnim vladarom Srbije, sinonim za desetine i stotine hiljada grobova, za ratove u kojima Srbija nije učestvovala ali se lelek srpskih majki čuo do Australije; on je sinonim za bedu, sankcije, hiperinflaciju, mafijaške likvidacije, turbofolk, Pink kulturu, i sve druge pošasti koje su ovu zemlju pogodile.

Nisu nam potrebni ni vladari koji već više od dve decenije, preletanjem iz jednog tabora u drugi, pokušavaju da se nametnu kao predstavnici opozicije. Radi se, zapravo, o očajnicima koji nisu dovoljno snažni da budu na čelu kolone, pa pokušavaju uz pomoć trikova da isplivaju iz drugog plana, koristeći neobrazovanost i nezainteresovanost prosečnog građanina kome treba ukrasti poverenje.

Sve te priče o uspešnim karijerama u inostranstvu ostaju samo na stranicama tabloida koji ih (u plaćenim tekstovima) plasiraju. Zagrebe li se samo malo ispod površine, ispadne da je taj inostrani uspeh bajka za malu decu, i da se zapravo radi o nesposobnosti da se u uređenom društvu izbori za svoje mesto. Što je i logično: ako je neko uspešan u Nemačkoj, Americi, Kanadi ili na Islandu, zašto bi se vraćao u Srbiju da radi za smešno malu platu? Patriotizam, želja da se pomogne domovini? Uspešni biznismeni pomažu matici tako što ostvaruju kontakte sa razvijenim kompanijama, i na taj način direktno ubrizgavaju neophodne inijekcije u trulu i obolelu srpsku privredu.

Ne možemo se ni mi, podanici vladara, večito nadati čudu. Ne možemo čekati Isusa Hrista da dođe sa neba i da učini kakvo čudo, baš kao što ne možemo očekivati ni od jednog srpskog vladara da sam reši sve probleme. Moramo i mi da se menjamo, da se obrazujemo, da radimo na sebi, da učimo iz istorije ali i da gledamo u budućnost, i moramo, pre svega, da mislimo na sopstvenu decu. 

Kakav nam predsednik treba?

Potreban nam je, pre svega, neko ko nije svoje obrazovanje stekao vucarajući se po mitinzima i uličnim protestima, ko nije uz zimnicu i antifriz kupio i diplomu, dve ili tri, tek da mu se nađu. Potreban nam je neko ko će dostojno da predstavlja u svetu svakog građanina Srbije; počev od onog seljaka koji na Bajlonijevoj pijaci prodaje krompir, pa do akademika ili kakvog drugog člana intelektualne elite. Potreban nam je predsednik koga se nećemo stideti, zbog koga nam neće zastajati knedla u grlu, i za koga nećemo strepeti da će u svakoj sledećoj rečenici da nas – brukajući sebe – obruka pred svetom.

Potreban nam je čovek sposoban da sagleda dešavanja u svetu, dovoljno mudar da prati kretanja u odnosima između velikih sila, i da u skladu sa tim usmerava brod na čijem se komandnom mostu nalazi. Potreban nam je čovek koga sujeta neće sprečiti da se okruži savetnicima koji su pametniji i školovaniji od njega, koji neće umisliti da je veći katolik od Pape i veći svetac od Isusa. Čovek kome će interes građana Srbije biti svetinja, i koji ni za šta na svetu neće prodati nijedan od tih interesa. 

Sve te osobine kada se stave po strani, kao nešto što bi trebalo da se podrazumeva, potreban nam je predsednik koji do sada nije imao dodirnih tačaka sa politikom, i koji nije na taj način ukaljao ni ime ni obraz. Neko ko se ostvario na ličnom planu, kome funkcija neće služiti za obezbeđivanje egzistencije; kako svoje, tako i svoje uže i šire porodice. Potreban nam je neko za koga će svaki građanin Srbije sa ponosom moći da kaže: „E to je moj predsednik!“. Neko ko će se boriti da se u ovoj zemlji rađa što više dece, i što je još važnije da ta deca ne beže iz domovine čim steknu pravo na putnu ispravu. Budućnost Srbije ne leži u našim većim platama, u integracijama sa Evropom ili Evroazijom, u lažnim prijateljskim odnosima sa Rusijom ili Amerikom. Budućnost Srbije leži u našoj deci, i sve naše snage treba da udružimo da bi toj deci bilo bolje.

Kako ćemo onda?

Apsolutni vladar Srbije doneo je odluku da se 2. aprila u Srbiji održe predsednički izbori. To građanima ovog balkanskog tamnog vilajeta ostavlja dve opcije.

Ukoliko među postojećim kandidatima vidite osobu koja zadovoljava nabrojane kriterijume, 2. aprila ovog leta gospodnjeg se naoružajte olovkom i krenite čistog srca ka biračkom mestu da zaokružite redni broj ispred njegovog imena. Ukoliko takvog kandidata ne prepoznajete, naoružajte se hrabrošću i fekalno obrađenim motkama, da nenasilnim otporom zajednički dovedemo sistem do kolapsa i otvorimo put ljudima kakvi su nam potrebni na čelu države. Takvi ljudi postoje, i oni će umeti da udruže ideje i energiju, i da nas povedu ka boljem sutra. Nećemo morati da čekamo Isusa Hrista, a ni mađioničara koji će magijom učiniti da sve ovo postane ružan san, koji je daleko iza nas.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

3 komentara

  1. E,moj Peđa, kad smo imali Dušana imali smo i njegov zakon,koji kad bi sad primenili svi koji su i koji su bili na vlasti ostali bi bez ruku.

  2. Snezana Vidicki Mitrovic

    Jedna je istina. Ovo. Bravo.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top