Početna / Front Page Slide Show / Branko Radaković: Dok ne ukinemo rijalitije, kultura nema šanse
Branko Radaković: Dok ne ukinemo rijalitije, kultura nema šanse

Branko Radaković: Dok ne ukinemo rijalitije, kultura nema šanse

Koliko teško je napraviti dokumentarni film ove vrste danas u Srbiji?

Sve je teško dok se ne završi. Onda deluje lako. Ispašće da se hvalim, ali ne verujem da postoji još neko ko bi imao snage da sam izgura ovakav film bez finansijske pomoći. Uostalom navikao sam na to, jer ni pre nisam imao nikakvu materijalnu podršku od strane institucija, a zanimljivo je da sam na početku snimanja filma o Limunovom drvetu, na nagovor jednog mog prijatelja iz sveta umetnosti, po prvi put tražio novac od nekih firmi i bio kulturno odbijen. Sada se polomiše oko prikazivanja istog tog filma kako bi na njemu zaradili.

Film je, čini mi se, poznatiji u inostranstvu nego u Srbiji. Zašto?

Najači mediji su ga bolje prepoznali recimo u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a u Beogradu su nakon velikog uspeha u Zagrebu, morali malo da se dignu na noge, jer bi bila velika bruka da baš ne daju nimalo prostora. Ipak, nikako ne mogu da opravdam to kao slučajnost, jer film je masovno prihvaćen i poznat u celoj regiji. Popularnost u narodu mu je ogromna, a ja nisam još dao nijedan pošten intervju ni u jednom štampanom srpskom dnevnom ili nedeljnom listu, niti na TV-u. Kratke izjave neću da računam. Cenzura je takođe prisutna. Dok me ovde uglavnom eskiviraju, ja dajem veliki broj ogromnih intervjua u najprestižnijim štampanim novinama i iz Hrvatske i iz Bosne i Hercegovine, iako u Bosni i Hercegovini dokumentarac nije imao nijednu projekciju. Nisam ovde bitan ja, ali mi se ovde moramo ozbiljno zapitati, i preko načina plasiranja ovog filma u medije, koliko su nisko spali kriterijumi srpskog javnog mnjenja. Naravno, nije to od juče. To je tako već dugo i ja to vrlo dobro znam, jer meni godinama ne daju medijski prostor i jasno mi je da ovde gluposti prolaze, ipak, izgleda da sam i dalje veliki optimista, čim sam pomislio da će jedna sentimentalna priča bez ikakvih političkih konotacija lakše doći do srpskih medija. Neverovatna je i priča da je 5. novembra film videlo oko 1000 ljudi u novosadskom SKC-u Fabrika, a da nijedan novosadski medij nije došao da to zabeleži. Dakle, bez bilo kakve medijske pompe, gotovo samo zahvaljujući reklami preko društvene mreže zvane Fejsbuk, došlo je do toga da ljudi iz obezbeđenja nisu mogli sve ljude da puste na projekciju iz bezbednosnih razloga. Zamislite šta bi bilo da su to reklamirali kao što reklamiraju razne druge trivijalne događaje.

Šta treba sistemski uraditi da bi u kulturi (i informisanju) ovakvi projekti bili poznatiji, dostupniji i prepoznatljiviji?

Za početak treba većinu direktora i urednika tzv. kulturnih institucija skloniti sa tih funkcija i ustupiti ih ljudima koji zaista znaju o umetnosti, koji neguju ljubav prema kulturi i koji znaju da prepoznaju hrabre i kvalitetne mlade ljude, a ne kao što to danas i dugi niz godina rade oni koji ne dozvoljavaju napredak zdravih vrednosti. Čast izuzecima, ali mnogi gledaju samo da se okoriste i onda u takvoj jednoj situaciji često imamo recimo već odavno prežvakane teme koje na silu forsiraju kao važne. Tako se to reklamira preko najačih medija i narod onda smatra da to tako treba. Pošto mu ništa novo nije ponuđeno, mase se lako naviknu na sve što im se servira, a istinski vredni mladi kreativci postaju isfrustrirani. Između ostalog, i zbog toga su mnoge stvari izvitoperene. Dakle, prvo tzv. intelektualci trebaju da počiste svoje dvorište, a istovremeno je važno i da se ukinu i svi rijaliti programi na TV-u i da kulturne sadržaje vrate kao najvažniju stvar. Dakle, nikako se ne mogu emisije iz kulture emitovati posle ponoći, kao što se to čini, već to treba da bude u terminima kada su ljudi budni, a godinama je sve obrnuto. Nekada su oporezovali šund, a danas zabranjuju kulturu. Znači, samo treba zameniti te stvari i tako ih postaviti na prava mesta. Sve je to moguće, ali očigledno nekome odgovara da kultura bude mrtva. Dakle, može se doći do rešenja, ali neko uvek komplikuje. Kada bi sve to rešili, mnogo bi bolje disali. Eto, za početak smatram da je to neophodno da se uradi, pa bi onda ljudi lakše prepoznavali kvalitet, a istinski umetnici lakše realizovali svoja dela koja bi bila mnogo više dostupnija masama.

Šta je sledeći projekat Branka Radakovića?

Pošto sam nedavno spontano počeo ponovo da komponujem muziku i pišem tesktove, ubrzo bi trebalo to i da snimim u jednom studiju i možda se izrodi novi album do kraja 2016. godine. U međuvremenu ću svakako nastaviti sa snimanjem filmova. Videćemo da li će to biti kratkometražni, srednjemetražni ili dugometražni. Ipak, treba mi kraća pauza, pošto mi je dokumentarac o Limunovom drvetu peti dugometražni film po redu, a pre toga sam uradio i gomilu kraćih i nekoliko ostvarenja srednjeg metra, pa trenutno osećam blagu zasićenost od snimanja filmova, festivala i promocija. Ponovni rad na muzici ujedno mi dođe i kao odlično opuštanje od svega toga.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Aleksandar Becic

Aleksandar je rođen 1967. u Čačku. Školovao se u rodnom gradu i Sarajevu. U novinarstvu je od 1986. godine. Karijeru je počeo na radio stanici Sarajevo 202. Obavljao je sve novinarske poslove: od reportera, novinara, preko voditelja i urednika emisija, do urednika rubrika i urednika pojedinih medija. Tokom svih ovih godina pravio kratke pauze u novinarskoj karijeri: bio je CORA manager za BAT u Bosni, PR manager Prestolonaslednika Aleksandra II i PR manager kompanije Kurir, a potom i portparol AMG. Objavio je romane "Svi naši razvodi i ostale porodične priče", "Evo zašto te volim" i "Prvi čin", kao i zbirku pesama "Pisma Starom Gospodinu". U pripremi za objavljivanje je roman "Treća komanda". Napisao je i tri drame: "Poruči ubistvo", "Sin domaćeg izdajnika", "Partija bivših". Trenutno piše zbirku priča "Alfabet ljubavi i smrti".

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top