Početna / Front Page Slide Show / Božićna česnica
Božićna česnica

Božićna česnica

PIŠE: Peđa B. Đurović

Krešendo praznične kakofonije u Srbiji, koja je valjda jedina zemlja na svetu koja prvo proslavlja Novu godinu, pa tek onda Božić, dosegnut je juče, na dan roždenija Hristovog.

Kako već tradicija nalaže, Unija pekara Srbije (sa još nekim privatnim pekarima) obezbedila je za žitelje glavnog grada ovog puta dve ogromne česnice, koje su lomljene nakon božićne liturgije. Istu je u Hramu Svetog Save služio patrijarh Irinej. Jedna od česnica izrađena je od 800, a druga od čak 2.000 delova, i bila je teška 180 kilograma i u prečniku široka dva i po metra.

Sam obred lomljenja česnice spada u tradiciju koja prati božićne praznike, i nije patent ove vlasti. Ideja je, kao takva, dobra, i svako normalan bi trebalo da je podrži, ali tu dolazimo do onog „ali“ što devojci sreću kvari. Na tom marketinškom hepeningu, a drugačiji naziv za to mi ne pada na pamet, okupio se krem srpske političke elite: Uz patrijarha Irineja, prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića i suprugu mu Katarinu, ceremoniji je prisustvovao dobar deo državnog vrha Srbije, koja je po Ustavu sekularna država. Našao se tu ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, naprednjački džoker za beogradske izbore i nekadašnji ministar pravde Nikola Selaković, kao i ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić i gradski menadžer Goran Vesić.

I upravo su poslednja dvojica izazvali u javnosti reakciju za koju je gađenje puki eufemizam. Nakon što je obavljeno lomljenje česnice, i nakon što su srećni Beograđani pronašli tri zlatnika i deset srebrnjaka, okupljeni građani su pokušali da dođu svako do svog dela česnice.

Brinući, tobož, o bezbednosti građana i o tome da sve protekne bez incidenata, postavljena je zaštitna ograda zbog koje su Beograđani prilazili česnici u koloni po jedan. Da bi ubrzali proceduru, Antić i Vesić su u ruke trpali po desetak komada česnice i prosto su je dobacivali građanima. Prva asocijacija koju sam imao kad sam video prizor bilo je bacanje hrane životinjama u kakvom azilu za napuštene i besne pse. Neka mi oproste svi oni koji se u ovom poređenju pronalaze, i koji ga smatraju uvredljivim, ali slika je bila upravo takva. 

I tu se, sasvim logično, postavlja pitanje: kakav odnos vlast ima prema narodu kojim vlada, ako u jednom prilično svetom trenutku, ma koliko im tu ne bilo mesto, vodeći političari raji prosto dobacuju komade česnice? Sa koliko ih potcenjivanja i nipodaštavanja posmatraju, ako se ne libe da otvoreno pokažu prezir i da im takvim bacanjem prosto u lice kažu: „Na, stoko, nažderi se!“? Prizor istinski za gađenje, i pristojan čovek na takvo šta i nema nikakav komentar, osim što može da se oseća krajnje poraženo, jer živi u državi u kojoj se takvi primitivci nalaze u vlasti. I to je svedočanstvo koje će ostati zabeleženo, jer Google roboti neumoljivo indeksiraju i pamte sve sadržaje koji ikada ugledaju svetlost Interneta.

Ministar Antić deli česnicu

Ministar Antić deli česnicu

Sa druge strane, čovek prosto mora da se upita koliko je u narodu uništeno dostojanstvo, i kako je moguće da se među svim tim okupljenim građanima nije pronašao makar jedan pojedinac, koji je bio spreman da kaže: „Gospodo, ja ne želim da mi na taj način udeljujete milostinju, prići ću sam i odlomiti parče!“. Da li je moguće da je potreba da se bude u blizini moćnika i da se bude deo cirkuske predstave koju prave pogazila i osećaj pristojnosti, smernosti, da li smo postali toliko ispranih mozgova da sa nama može da se radi šta se i kako se hoće? Da li je moguće da među svim onim Beograđanima i gostima Beograda, koji su se na najveći verski praznik okupili ispred Hrama Svetog Save, nije bilo čoveka kome je zasmetala bahatost sa kojom se moćnici odnose prema plebsu? Da li je moguće da niko nije reagovao na to što se baš svaka prilika koristi da se radi politički marketing, i što vucibatine bliske kriminalnom klanu braće Vučić ne prezaju od skrnavljenja nečeg što je u ovom narodu najsvetije?

Ako je stvarno tako, onda je Đorđe Balašević zaista u pravo vreme izbacio pesmu „Dno dna“, iako nisam siguran da je očekivao da će autocenzura muzičkih urednika srpskih medija učiniti da ona na većini stanica bude zabranjena. „Znaš, mogao bi neko od ‘ovih’ da se prepozna, ne ide…„. Na niske si grane spala, zemljo Srbijo, a bojim se da ćeš spasti na još niže. I moram za kraj da se upitam šta to tačno treba da se desi pa da se u ovom narodu prelomi, da se u ruke uzmu fekalno obrađene motke, i da se mala grupa hohštaplera rastera u tri vražije materine! 

 

Share Button

O Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

Jedan komentar

  1. Bane Popovic

    * Ovo je sad super i moze da se kaze da je za ove uslove zivota bilo “ dostojanstveno“, u odnosu kako je to bilo devedesetih….ali , tada nismo mogli da iskazujemo svoje misljenje jer smo ratovali i bili , kao i sad tehnoloski zaostali, ali totalno sto ispada kao da je sad bolje , jeste bolje organizovano , ali situacija je katastrofa ………

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top