Početna / Front Page Slide Show / Bombardovanje, 19 godina posle
Bombardovanje, 19 godina posle

Bombardovanje, 19 godina posle

PIŠE: Aleksandar Bećić 

Na današnji dan, već 19 godina za redom, građani Srbije tuguju. Na današnji dan, građani Srbije dokazuju kako su bili složni samo kada su bili u govnima do guše. Na današnji dan, već 19 godina za redom, dokazujemo stalno i iznova kako nismo ništa naučili. Na današnji dan ponovo robujemo istim onim političarima koji su nas u govna i uveli. 

Ne verujete?

A kako to da baš ovih dana Srpska pravoslavna crkva donosi odluku da promeni ime u SPC Pećka patrijaršija?

A kako to da se baš ovih dana desilo da je Veliki Vođa razočaran ponašanjem „velikih sila“ sa Zapada, za koje je „pitanje Kosova gotova stvar“?

A kako to da se baš ovih dana zaoštrava državna „politika“, pa se zabranjuju neke utakmice, nastupi naših sportista?

A kako to da eto baš ovih dana ponovo slušamo kako u Srbiji „ima izdajnika“?

A kako to da se baš ovih dana opet govori kako su (naravno, a ko drugi) „žuti krivi za izdaju Srbije“?

DA KRENEMO OD CRKVE

U „genijalnim“ novinskim tekstovima mogla se pročitati konstatacija kako je „poput bombe odjeknula vest da Srpska pravoslavna crkva sprema promenu imena u SPC – Pećka patrijaršija“.

Osim što je sama konstrukcija rečenice izlizana i debilna, svakome ko prati situaciju na Balkanu vest da SPC menja ime je davno očekivana. Zapravo je to poslednji manevar Crkve da očuva neku povezanost sa Kosovom, kako bi u nekoj budućnosti eventualno mogla da traži svoja dobra od neke međunarodne institucije.

I ne govorim tu samo o bogomoljama na Kosovu i Metohiji, već o zemlji koja je (kažu knjige iz Kraljevine Jugoslavije) bila u vlasništvu Srpske pravoslavne crkve.

Naravno, patrijarhu srpskom ne pada na pamet da se preseli u Pećku patrijaršiju. Bogougodnije mu je u Beogradu. Ali, dobro. To je unutrašnje pitanje crkve. Ali, čini da bi blaženopočivši Pavle bez oklevanja krenuo na Kosovo da je najavljena promena imena.

Mnoge crkvene zajednice u svetu su pravile ovakve vratolomije da bi se one, posle čak viševekovnog čekanja, isplatile.

IZNENAĐENI I UVREĐENI VOĐA

Ne znam da li mi je bilo do plača ili do smeha kada sam gledao nastup Velikog Vođe u „studiju“ RTS-a u Vašingtonu. Slušao sam ga kako je razočaran ponašanjem „mnogih zapadnih zemalja“, za koje je „pitanje Kosova gotova stvar“. Slušao sam ga kako se vajka da je on sve pokušao da uradi kako bi „izvukao Srbiju sa ivice ambisa“, ali da su, eto, krivi oni pre njega…

Samo me zanima – gde su sad njegovi veliki prijatelji sa zapada, koji u Srbiji vide faktor stabilnosti?

Zašto ga sad ne podrži onaj s kojim se rukovao četiri puta? Znate – onaj kom su srpski „mediji“ čestitali izbor bilbordima? Ili barem Hilari Klinton? Da mu barem malo vrati za onih dva miliona donacije? 

Zašto ga sad ne podrži frau Merkel, kojoj se onako zdušno ulizivao nakon šest meseci pregovora o novoj nemačkoj vladi? 

Zašto ga sad ne podrži njegov prijatelj Erdogan? Ili Francuzi? Ili Englezi? Arapi? 

Znate vi, naprednjaci, a bogme i socijalisti, dobro zašto ga ne podržavaju: Zato što je Vučić dobio šansu da vodi zemlju samo pod uslovom da potpiše punu nezavisnost Kosova.

PODATAK KOJI SVI PRESKAČU 

Na današnji dan stotine, pa i hiljade „botova“ naprednjaka i socijalista, ali i kadar „patriotske“ desnice govori kako je Đinđić trebalo da pošalje „1.000 specijalaca na šta je imao legitimno pravo po Kumanovskom sporazumu“, ali da je, eto, bio izdajnik, pa to nije uradio.

Pitajte bilo kog vojnog stratega, koliko je moguće (u idealnim uslovima) da Srbija pošalje „1.000 specijalaca na Kosovo“. Koliko to košta na dnevnom nivou. Koliko bi od tih „1.000 vitezova, Obilića“, moralo da bude logistike, pešadije, saniteta, i svega drugog, a koliko bi bilo „specijalaca“?

Na osnovu koje tačke Kumanovskog sporazuma bi to bilo izvedeno, kada u tom sporazumu piše kako je pitanje povratka naših snaga (ne vojnih specijalaca, nego OSOBLJA) pitanje dodatnog sporazuma, koji će biti donet naknadno.

I na kraju: Da li znate da je u članu 5 Kumanovskog sporazuma decidno navedeno da je najviši autoritet za tumačenje ovog sporazuma „Komandant međunarodnih bezbednosnih snaga (KFOR)“ i da su „njegove odluke obavezujuće za sve strane i lica“? 

U prevodu: Poželi Srbija (pravni naslednik SRJ) da vrati svoje vojnike na Kosovo. I tako pozove Vučić komandanta Dučića da li bi mogao da pošalje svoje Obiliće, a on kaže samo jednu jedinu jebenu reč i sve je gotovo: „Ne“.

ZABRANE

Nije mi jasno kom geniju je palo na pamet da organizuje na teritoriji Srbije međunarodnu utakmicu na kojoj će nastupiti naši sportisti bez nacionalnih obeležja. Ali, nije mi jasno ni zašto vlada Republike Srbije zabranjuje našim sportistima da se susreću sa sportistima sa Kosova.

Pre nego što skočite kao opareni, moram da vam napomenem: Prvim Briselskim sporazumom koji je 2013. potpisao Ivica Dačić dok je Veliki Vođa herojski ležao na podu u Briselu, u tački 14 se kaže da se „dve strane se obavezuju da neće jednu drugu blokirati, niti podsticati druge da blokiraju evropske integracije druge strane“. Samo da znate: Iz evropskih integracija proizilaze i sve druge međunarodne integracije, uključujući i sportske.

Na kraju krajeva, Srbija nije blokirala prijem Kosova u Međunarodni olimpijski komitet! Šta, već ste zaboravili kako je Vlade Divac 2014. „u interesu sportista nevoljno prihvatio prijem Kosova u MOK“? Dakle, ovo dramoseranje aktuelnih vladara nanosi samo nesagledivu štetu našim sportistima, koji će redom biti diskvalifikovani iz svih takmičenja na kojima odbiju da se bore protiv ovih sa Kosova. Sledeće veliko takmičenje je Evropsko prvenstvo u karateu u Novom Sadu. Ispratite kako ćemo biti kažnjeni.

(NARAVNO, ŽUTI) IZDAJNICI

Uvek se nasmejem kad pročitam saopštenje Srpske napredne stranke da su „žuti“ krivi za ovo ili ono. Naročito se smejem ako iza saopštenja stoje, recimo, Vesić, ili Knežević. Ali, iza ovih stavova o izdajnicima ne stoje mali igrači, već vrh SNS.

Eto, ko biva, kriv je Đinđić, što nije poslao vojsku na Kosovo. Kriv je Šutanovac što je uništio vojsku. Kriv je Tadić što je pregovarao. Kriv je Jeremić što je tražio stav Međunarodnog suda pravde. U najkraćem, svako ko je bio na funkciji u DS je kriv. Tako im napredne Srbije.

Ono pitanje slanja vojske na Kosovo smo apsolvirali. Šutanovac je profesionalizovao vojsku (i ne, nije istopio tenkove i naoružanje, da ne ponavljam). Tadić je pokušavao da pregovara. Oni koji su sada napredni, a tad su bili radikalni, pretili su mu da ni u kom slučaju ne prihvata plan Martija Ahtisarija, a on je u skoro svim tačkama bio povoljniji po Srbiju nego Brisel 1 i 2. Da je Tadić potpisao ijedan papir sa Ahtisarijem, bio bi linčovan uživo. U to sam, nažalost, siguran. Jeremić tražio stav Međunarodnog suda? Hm… Koliko znam od ljudi iz tadašnje vlade, Jeremić je bio protiv takve ideje, ali je kao ministar spoljnih poslova morao da se povinuje naredbi Premijera i Predsednika Srbije. Uostalom, stav Međunarodnog suda pravde nije pravno obavezujući.

PRIHVATITE, LJUDI

Za svo zlo koje nas je zadesilo krivi su interesi. Interesi zapadnog kapitala s jedne strane, albanskih lobista s druge strane, i vladajuće oligarhije u Srba – s treće strane.

U tom ratu – srpski narod je izgubio.

Izgubio je mnogo. Izgubio je bolno. I izgubio je nepovratno. A ovi koji nas danas vode, manipulišu vašim emocijama. A interesuje ih samo jedno: da što duže ostanu u foteljama.

Share Button

O Aleksandar Becic

Aleksandar je rođen 1967. u Čačku. Školovao se u rodnom gradu i Sarajevu. U novinarstvu je od 1986. godine. Karijeru je počeo na radio stanici Sarajevo 202. Obavljao je sve novinarske poslove: od reportera, novinara, preko voditelja i urednika emisija, do urednika rubrika i urednika pojedinih medija. Tokom svih ovih godina pravio kratke pauze u novinarskoj karijeri: bio je CORA manager za BAT u Bosni, PR manager Prestolonaslednika Aleksandra II i PR manager kompanije Kurir. Autor je nekoliko romana (Svi naši razvodi i ostale porodične priče, Prvi čin, Treća komanda, Evo zašto te volim), drama (Sin domaćeg izdajnika, Telefon, Dan kada se nisam probudio, Partija bivših). Razvija scenario za originalnu sitcom seriju...

3 komentara

  1. Interes i samo interes,najvažnija reč u svakoj politici.Što se manipulacije tiče pa manipuliše se samo sa prostim i neukim ljudima,a poražavajuća je činjenica da nas je u tolikom broju.

  2. Danka Petrović

    Rado čitam vaše tekstove, Aleksandre, a danas osećam potrebu, da vam kažem HVALA i svaka čast za ovaj tekst.

  3. Za svo zlo koje nas je zadesilo krivi su interesi. Interesi zapadnog kapitala s jedne strane, albanskih lobista s druge strane, i vladajuće oligarhije u Srba – s treće strane. Živa istina, nikoga danas nije briga za narod i državu, i ljude, svako gleda svoje, samo se grabe, ne zna se ko šta ima, samo se hoće više i više, svima je sve samo igra a milioni ljudi ispašta zbog toga.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top