Početna / Front Page Slide Show / Bitka za predsednika
Bitka za predsednika

Bitka za predsednika

PIŠE: Nebojša Vučinić 

Prvi znak da je Srbija stabilna i srećna zemlja, bio bi da su kandidati na predsedničkim izborima ljudi poput Vuka Jeremića i Saše Jankovića, a ne ljudi poput Tomislava Nikolića i Vojislava Šešelja, na primer.

Bio bi to prvi konkretan pokazatelj da je Srbija krenula napred, da je raskrstila s kontroverznom prošlošću, i da se umesto političke demagogije, šarlatanstva, rijalitija i diletantizma, protežiraju znanje, integritet, politička sposobnost i obrazovanje.

Jeremića i Jankovića sam uzeo za primer, kao ljude koji se u nekim krugovima, pa i jasnije i glasnije od toga, pominju kao „željeni“ kandidati za trenutno nimalo uglednu, a u budućnosti veoma bitnu, fotelju na Andrićevom vencu. Sumnjam da bi Boško Obradović, naprimer, bio prihvatljivi kandidat za većinu građana, pa i stranaka, dok bi neko Borisu g. Tadiću morao otvoreno da pokvari šminku spočitavanjem da je poodavno na smetlištu političke istorije.

122371476_rismPolitička scena u Srbiji pretvorena je u rijaliti; ne samo ona, cela Srbija je već punu deceniju, tek najobičniji rijaliti: zabava gladnih, moralno i mentalno utučenih miliona, u kojoj najlošiji deo nacije, pritom manjina, koristi političku scenu za brzo, bezobzirno i bezobrazno ostvarenje lične koristi. U takvoj situaciji, većina, koja na svojoj grbači oseća punu nepravdu takve „podele rada i zasluga“, ali je istovremeno neshvatljivo utučena i nepreduzimljiva do depresivnog prihvatanja šta god joj se servira, ima potrebu da svoja „očekivanja“ veže za neku jaku, uglednu, a nekompromitovanu ličnost. Dakle, ne demagoga prepunog praznih priča i lažnih obećanja i ne samozaljubljenog egocentrika, već ličnost od realnog, opipljivog autoriteta.

Muka sa stanjem u Srbiji nije da takvih ličnosti nema. Ima ih, itekako, ali je problem što one najčešće ne žele da se kaljaju u političkoj blatuštini, u kojoj tabloidi – i direktnom ili indirektnom vlasništvu ovog najlošijeg dela nacije – uništavaju živote svakom ko se usudi da stane na put ljudskom i moralnom otpadu. Ne moramo da idemo dalje, nego da pogledamo kampanju u koju su tabloidi ušli samo na naznaku mogućnosti da se Janković i (ili) Jeremić kandiduju. Veština denuncijacije, koju je Staljinova klika dovela do savršenstva, je karakterna osobina svih koji se danas u Srbiji aktivno bave politikom, i levih, i desnih. Bez blama će govoriti o nečijem dedi, iako nema aktivnog političara u Srbiji kojima dede nisu bile partizani, četnici, nedićevci ili ljotićevci. A bogami, mnogima su se i babe bavile najstarijim zanatom… Sve to im ne smeta da upravo te stvari „prikače“ onome ko uzburka močvaru u kojoj se osećaju kao vodozemci.

Muka su i nerealna očekivanja birača, koji iz hronične depresije, po meni neobjašnjivo lako, prelaze u euforiju, čim ih „potkupi“ demagogija, najčešće odglumljen ili psihotični autoritet i laka, ali nerealna, obećanja. Razumem da je tome doprinelo decenijsko ubijanje „centra za politiku u mozgu“, one suštinske karakteristike svakog „homopolitikusa“, ali… To „ali“, u stvari, predstavlja bitnu razliku između rezonovanja u stilu „neću da glasam za novog, on tek treba da krade, dok se ovaj stari nakrao pa će više ostajati narodu“ i „ako tražim mane, naći ću ih svakako; moje opredeljenje zasnovano je na broju i vrsti pronađenih kvaliteta“.

sns-nasilje-u-skupstiniNije, dakle, poenta u tome da se traži „idealan“ kandidat, kao što nije poenta ni u „najmanje lošem“. Poenta je da se traži onaj iza kog stoje dela, a ne reči; koji razume odnose u današnjem svetu i u stanju je odgovori na diplomatske izazove; koji je svestan gliba u kome se nalazi srpska država, ekonomija i društvo, ima plan za izlazak, ne boji se bolnih rezova, a sopstvenim kredibilitetom može da ostvari podršku – pa, što da ne, i saradnju – dominantnog dela nacije.

Mi danas imamo situaciju da su sve aktivne političke stranke u Srbiji kompromitovane i kontaminirane. Kroz domino efekat, žrtve toga u startu postaju i nove stranke: one, pride, teško mogu da se probiju kroz barikade interesnog komplota, koji, bez obzira na spolja vidljive sukobe, suštinski postoji između stranaka vlasti i opozicije, koje god stranke činile tu vlast i opoziciju. Ono šta je danas dodatna otežavajuća okolnost za aktuelnu opoziciju je činjenica da je toliko slaba i marginalizovana, da je i njoj za bilo kakav uspeh potreban jak kandidat, kao neki pojas za spasavanje. Odnosno, opozicija je toliko kompromitovana i usitnjena, da veći deo tog slobodnomislećeg biračkog tela, sklonog kandidatu za predsednika kakvog sam opisao, i nema u političkom spektru partijsku opciju koja bi dala i kandidata za parlament. Mislim da je to jasno kada se pogleda bilo koji prenos iz sadašnjeg saziva Skupštine, koji se u suštinskim elementima ne razlikuje od bilo koje epizode „Parova“ ili „Farme“, na primer.

Opoziciji je, dakle, baš kao i običnom biraču koju ne želi ili ne može da pobegne iz Srbije, životno potreban jedan, jak, nekompromitovan i kompetentan kandidat. Analizirali smo probleme koji se u tom smislu pojavljuju kod birača, dok se kod opozicije kao otežavajući momenat pojavljuje sujeta, nerealna vrednovanja sebe samog, nerasčišćeni odnosi iz prošlosti, strah da se ne bi ostvarile željene pozicije, trgovina…

Da se vratimo na pozitivne primere s početka teksta: Jankovića i Jeremića. Kao politički misleće biće, svestan sam i vrlina i mana obojice. I pritom nisam nerealan. Pre nekoliko dana sam slušao predavanje Vuka Jeremića na Pravnom fakultetu. Prvi utisak mi je: autoritativno, stabilno, staloženo, argumentovano, s mnogo znanja. Ali, precizno omeđeno, bez iskakanja. I – lukavo. Jankovića, na žalost, nisam uspeo da čujem, jer je ranije njegova tribina na tom istom fakultetu – zabranjena.

dekan-pravnog-fakulteta-u-beogradu-prof-dr-sima-avramovicKljučni akter u oba slučaja je dekan Pravnog fakulteta, Sima Avramović. Bio sam student PF u vreme kad su profesorske veličine tog fakulteta o S.A. govorile sa podsmehom i nipodaštavanjem, i plašim se da bi bilo kakva moja definicija te ličnosti bila unapred negativna. Da ostanemo samo na momentu njegovih političkih simpatija, koje su postale jasne onog momenta kada je aktuelnog premijera proglasio za maltene najboljeg studenta prava ikada. Avramović je, ujedno, i paradigma stava vlasti prema ljudima koji bi, eventualno, mogli da ugroze njen apsolutizam, ali i lakmus, koji bi valjalo da pokaže dominantne pozitivne osobine potencijalnih predsedničkih kandidata.

Dekan je, protivno logici i suštini samog fakulteta, zabranio tribinu ombudsmana Jankovića, očito nespremnog na kompromis, ali i nedovoljno politički lukavog.  Sve je stalo na mlakoj osudi u javnosti. Dekan je bio spreman da zabrani i tribinu Jeremića, ali je ovaj lukavo obećao da neće govoriti o unutrašnjoj politici, pa „Simica“ nije imao kud. Jeremić, fakat, ni reč nije rekao o unutrašnjoj politici, ali je „provukao“ da nema uspešne unutrašnje bez jake potpore spoljne politike; izbegao je i odgovor na pitanje hoće li se kandidovati na predsedničkim izborima – ali su dovoljno indikativne salve aplauza u prepunom amfiteatru 5 Pravnog fakulteta.

Doduše, obojica imaju po jedan veliki gaf u mojim očima. Janković, sa ovim skupljjeremicanjem potpisa „molitelja“ da se kandiduje; prilično sam siguran da to nije učinjeno bez njegovog znanja, jer bi u suprotnom bilo ljigavo podmetanje kukavičjeg jajeta, a ovako je samo „sondiranje“ moguće podrške i ostavljanje vremena za odustajanje. Jeremić, jer se, po meni neopravdano predugo, ne izjašnjava, iako se iz nekih – pravničkim jezikom rečeno – „konkludentnih radnji“ može zaključiti o njegovoj nameri.

I hajde da budemo otvoreni do kraja. Janković i Jeremić su, u ovom momentu, jedina dva kandidata, dovoljno zainteresovana i dovoljno interesantna prosečnom građaninu koji želi promene. Mislim da su prednosti jednog ujedno i mane drugog, i obrnuto, jer je Jeremićev adut diplomatija, u čemu je Janković „tanak“, a Jankovićev – pitanja običnog, „malog“ čoveka, čime se Jeremić do sad nikad ozbiljno nije bavio. I u tom je tajna što su građani zbunjeni i dobrim delom neodlučni, pa čak i podložni uticaju tabloida. Ja, u tom smislu, dajem blagu prednost Jeremiću, jer je nepovoljnost unutrašnje situacije konstanta dok god postoji aktuelna vlada, dok nam je u spoljnopolitičkom domenu, novoj polarizaciji i izazovima, sad potrebniji neko s iskustvom, vezama i ostvarenjima.

sasa-jankovicPredstojeća „bitka za Andrićev venac“, jasno je to i vladajućoj stranci i opoziciji, mnogo je više od takmičenja za jednu titulu koja, ni po ustavu, ni po dostignućima aktuelnog stanara nekadašnjeg kraljevskog dvora, nije ni prići premijerskoj. Opoziciono „osvajanje“ ovog objekta moglo bi da bude i ključni momenat u procesu detronisanja aktuelne natpolovične parlamentarne većine. Doduše, pre mi se čini da bi to „osvajanje“, ako do njega dođe, bilo učinak gnevnih građana, koje je nespretnost vladajuće većine, u sticaju s njenom preuočljivom sklonošću ka izvlačenju neumerene koristi iz aktuelne pozicije, dovelo do ruba egzistencije ili emigracije. I da bi se opozicione stranke samo „prišlepale“.

Jer, oni politički restlovi nekad vodećih, a sad opozicionih stranaka, čini mi se da nisu dovoljno svesni da, bez zajedničkog kandidata, ostaju tek oni jadni borci za 5% sa parlamentarnih izbora; to autistično hiperprecenjivanje sebe možda bi im bilo od koristi da su u prilici da pregovaraju o sastavljanju koalicione vlade, ali sada, kada i kod aktuelnoj vlasti najnenaklonjenijeg građanina samo izazivaju podsmeh – nikako. Baš zato bi odluku o zajedničkom kandidatu trebalo da prepuste običnim građanima, i što je najvažnije, da i stranke i građani pokažu suštinu parlamentarizma: na koga god da padne izbor, moraju svi da ga podrže – jer samo tako postoji šansa za uspeh.

TEKST JE UZ DOZVOLU AUTORA PREUZET SA NJEGOVE INTERNET STRANICE

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Nebojša Vučinić

Ponosni otac. Po obrazovanju - pravnik. Dugogodišnji novinar i urednik u kompaniji Novosti. Urednik časopisa Enigma. Autor na svom sajtu http://vucinic.me

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top