Početna / Front Page Slide Show / Bato, pazi metak!
Bato, pazi metak!

Bato, pazi metak!

PIŠE: Peđa B. Đurović
ILUSTRACIJA: Internet

Da bismo uopšte mogli da pričamo o atentatu na neku ličnost, potrebno je da bude ispunjeno nekoliko uslova: da postoje izvršene radnje sa ciljem da se ugrozi nečiji život, da postoji mesto događaja, da postoje počinioci događaja i da postoji meta atentata. 

Srpska javnost već duže vreme biva bombardovana pričama o ugroženoj bezbednosti najviših državnih funkcionera i njihovih porodica. Mislim tu, pre svega, na ministra svih ministarstava i na njegovog brata, koji se u histeričnim pričama o atentatima najčešće pominju kao moguće mete. Ne mogu više da se prebroje vesti u kojima je saopštavano kako je bezbednost srpskog premijera bila ugrožena, kako je samo zahvaljujući efikasnoj akciji policije sprečen atentat broj-taj-i-taj, i kao po pravilu je najavljivano da će javnost biti informisana o detaljima kasnije. Onda se isfabrikuju nove afere, zavrti se priča o novom atentatu, i stari pada u zaborav.

Ponašanje bezbednosnih struktura

Postoji nekoliko važnih činjenica na koje je neophodno ukazati da bi se sklopila kompletna slika o realnoj ugroženosti bilo kog državnika. O bezbednosti državnih funkcionera vode računa službe specijalizovane za te poslove; ministarstvo unutrašnjih poslova obezbeđuje ljudstvo iz uprave koja se bavi isključivo tim poslovima, a na prikupljanju informacija i plasiranju dezinformacija rade obaveštajna i kontraobaveštajne službe. Sve te službe međusobno sarađuju i sve imaju isti cilj: zaštita državne funkcije i ličnosti koja tu funkciju obavlja.

Ukoliko neka od službi dođe do informacija o mogućoj opasnosti po lice koje se nalazi pod njihovom zaštitom, one zasigurno ne izlaze sa tim informacijama u javnost, već deluju preventivno i o tome obaveštavaju samo nadležne službe, u ovom slučaju to je najviše državno rukovodstvo. Ni u jednoj državi na svetu se na moguću pripremu atentata na visokog državnog funkcionera ne odgovara konferencijom za novinare, već se preduzimaju zaštitne mere i podiže se stepen obezbeđenja ličnosti za koju se sumnja da bi mogla biti meta atentatora. Sa ciljem da se nekako dođe do hapšenja mogućih počinilaca svi detalji se drže u strogoj tajnosti, i o njima je upoznat najuži krug profesionalaca.

U Srbiji su za vreme vladavine Srpske napredne stranke profesionalci potcenjeni i gurnuti u stranu, i na najbrutalniji način su sprečeni da obavljaju svoju dužnost na način na koji bi trebalo da je obavljaju. Sve je podređeno ludilu putujućeg cirkusa bez imena, iako bi mu ime „Monti Pajton“ odgovaralo, a ako ste pri pomenu cirkusa i spinovanja pomislili na maga laži i iluzija Bebu Popovića, to je već do vas. Ja ga pominjao nisam. I nisam ni na koji način sugerisao da on iz senke vuče konce i u Srbiji i u Crnoj Gori. Simptomatično je, doduše, da on savetuje i Vučića i Đukanovića, a obe nekadašnje republike SFRJ uzdrmane su pričom o mogućim atentatima na visoke državne funkcionere.

Atentatska groznica

Adolf Hitler

Adolf Hitler
Ilustracija: Internet

Aktuelni srpski premijer po broju navodnih atentata koji su na njega pripremani i koje je preživeo može da se meri samo sa predsednikom Nacional-socijalističke partije Nemačke tridesetih godina prošlog veka. Nacistički vođa Adolf Hitler preživeo je navodno 42 atentata. Bar tako su tvrdili tadašnji mediji, kontrolisani od strane svemoćnog Jozefa Gebelsa, oca modernog marketinga i čoveka koga pamtimo – između ostalog – po rečenicama „Zadatak propagande nije da bude inteligentna. Zadatak propagande je uspeh.“ i  „Hiljadu puta izgovorena laž na kraju postaje istina.“. Broj navodnih atentata na Aleksandra Vučića teško je sa preciznošću odrediti, budući da se oni množe neverovatnom brzinom, i čovek ne može da se otme utisku da se radi o pokušaju da se premaši brojka 42.

Zabrinjavajuće je što to nije jedina sličnost ova dva vladara čvrste ruke. Nacional-socijalstička stranka Nemačke osvaja na izborima 1933. godine 44% glasova i formira koalicionu vladu koja je Hitleru omogućila praktično neograničenu moć. Nedugo zatim po ubrzanoj proceduri usvaja se Zakon punomoći, koji je naredne godine, nakon što je dotadašnji predsednik Nemačke Paul von Hindenburg umro, omogućio Hitleru da spoji funkcije kancelara (premijera) i predsednika države. Neograničena moć, potpuna kontrola medija, nestabilno psihičko stanje i veliki broj lažnih atentata. Zvuči poznato? Meni da. Da nije zabrinjavajuće ozbiljno, stanje u kome se Srbija nalazi od kako je na vlasti ministar svih ministarstava bilo bi burleskno smešno. Ovako, stvari su se otrgle kontroli i postale su jako opasne.

Neodgovorno je, stoga, podizati tenzije i fabrikovati priče o nekakvim atentatima a da o njima zapravo ni pomena nema. I ne samo što je neodgovorno, već je i krajnje degutantno raditi to u državi koja je upravo atentatom, nažalost uspešnim, izgubila jednog predsednika Vlade pre samo malo više od 10 godina. Možda bi baš iz tog iskustva srpski premijer trebalo da izvuče neku pouku, i da ne doprinosi sam stvaranju u medijima atmosfere da ubistvo postaje normalna i potpuno očekivana stvar. Ubistvu Zorana Đinđića prethodila je majstorska priprema javnosti putem medija, uz upotrebu ogromnog broja netačnih ili poluistinitih informacija. Sadržaje tih medija kontrolisao je u to vreme isti onaj koji i danas savetuje srpski i crnogorski državni vrh i koga se, verovatno svestan opasnosti i pogubnog uticaja spinovanja, sam Đinđić odrekao pred kraj života. Bojim se da je distancu napravio prekasno, kada su se stvari već u velikoj meri otrgle kontroli, i to je na kraju platio glavom a Srbija je platila ceh ubijenim premijerom.

Poruka za pouku

Namena ovog teksta nije da ukaže na sličnosti između dva neprikosnovena vladara, iako je više nego jasno da su te sličnosti zabrinjavajuće velike. Možda bi se mogla izvući pouka iz svega, i možda bi najsposobniji među nesposobnima, najvredniji među lenjima, najbolji među (o)lošima i onaj što mu ne smeta skandiranje da voli da se ljubi sa dečacima, mogao da shvati da ne treba da se igra vatrom. Dovešće se u situaciju kao u priči o čobaninu i vuku, i ako mu nekada život zaista i bude ugrožen niko neće reagovati, jer je javnost oguglala na lažne atentate. Razumljiva je potreba da se u javnosti šire strah i panika, jer režimi poput ovoga opstaju isključivo na strahu, ali ne treba ići u krajnost; to se obično vrati kao bumerang. A kada je o teatralnosti i drami reč, aktuelni srpski premijer je dramaturg bez premca. O toj teatralnosti psihijatrija misli nešto drugačije, i lično nisam siguran da bi mu se to tumačenje dopalo.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top