Početna / KOLUMNE / Antiprotivan / AVtostoperski vodič kroz Srbiju
AVtostoperski vodič kroz Srbiju

AVtostoperski vodič kroz Srbiju

PIŠE: Nenad Baraković Bara

Dok sam išao u osnovnu školu upali smo u kinesku prodavnicu. Drugar je tražio papuče Fila. Lokalni Džet Li je provalio da smo još uvek mladi i zeleni, pa je pokušao da nam proda maglu.

“Nema Fila,  ali imaju ove Sport,  pa kada se to Sport pocepa ispod piše Fila“, ubedljivo je izgovorio kroz dim cigarete. Popadali smo od smeha i izašli.

Nas trojica nismo naseli na foru, ali petnaestak godina kasnije dva miliona duša jeste.

Zaokružili su „Budućnost Srbije“.

Ali, to kada se pocepalo, nije pisalo Fila: ovo su ozbiljnije prevare od kineskih malverzacija sa fejk papučama.

Pisalo je „Prošlost Srbije“. Pisalo je stezanje kaiša. Isušene reke, opustošene šume, bežanje mladih u inostranstvo, stranačko zapošljavanje. A ako nećeš tako da se zaposliš, onda nećeš nikako drugar.

Onda imaš pravo na slobodu govora, dok se ne napraviš pametan pa progovoriš. A ako progovoriš, onda može da ti se zapali kuća, tek onako, sama od sebe.

Pa kada nemaš posao, a ostaneš i bez kuće – konačno si slobodan.

MI VOLIMO SLOBODU

Nema tih 1 000 dinara i sendviča koji nas mogu kupiti. Uđi u leteći automobil, ali pažljivo vozi, da ti ne padne na glavu neki perač prozora, jer padaju na svakih deset sekundi.

Kao u onoj pesmi, na iskrivljenoj česmi opraćeš lice, ma jebeš iskrivljenu česmu. Na fontani opereš lice, a fontana peva. Peva fontana kao popizdela. Cepa Garavi sokak, Leontina, DJ Žeks, Đorđe David. Puštaj fontano Davida, neka se čuje do poslednje kule Beograda na vodi, zna se da su rokenrole najdosledniji i nepotkupljivi ljudi.

Kako misliš nisu? Bora Čorba se prodao? Pa nemoguće. Za njega se znalo da je nepotkupljiv. Nikada ga nisi mogao videti kako pijan baulja i baljezga po Pinku grozne viceve i rimalice.

Baci novčić, zamisli želju i beži od fontane brže, jače, bolje i pravac na gondolu, ona valjda neće pevati. Ne možeš? Zakrčen je saobraćaj? Pa normalno. Normalno da je zakrčen kada su Finci, Danci, Belgijanci i Holanđani masovno izbegli iz svojih zemalja i došli ovde jer su čuli da je kod nas Zlatno doba, bre.

Poslaćemo ih u voćnjake i u fabrike za kablove automobila, ko ih jebe. Nema pauze za šoranje, uz platu svako dobija i bonus pakovanje pelena. Neka vide da je naš adut gostoprimstvo i ljubaznost.

Ipak nisu turisti?

Ma jesu turisti, pogledaj koliko autobusa ima. A, pa to su naši autobusi, to su naši ljudi. Poplašeni, ucenjeni i nesrećni koji su se ipak prodali za sendvič i hiljadarku pa sada pokušavaju da to sve razvuku do sledećih izbora i sledeće istorijske pobede i istorijskog dana za sve nas.

Ali sva nevremena i nevolje se lakše preguraju ako imaš nekoga ko će da te zasmeje, kao što je naš Lav Pajkić. Bravo Lave, lave, lafčino. Ti si naše svetlo na kraju tunela.

A nisi ti? To Babić đira auto. Bežimo i odavde, idemo na trg.  Da li će Bora da otpeva “Pogledaj dom svoj anđele?“ Da li će neka bakica teatralno da breči u nesvest kada vidi našeg dragog, našeg omiljenog, našeg voljenog, čijeg imena nisam ni dostojan da ga napišem.

Samo na pomisao tog imena se uzbudim i otvore mi se sve čakre i otvore novih horizonti.  Širok osmeh i zlatan zub, ali nema zuba čoveče. Ovde nema više zuba. Šta se desilo sa zubima? Možda su im poklonili zbirku pesama od Igora Mirovića, oni pomislili da je sendvič pa krenuli da jedu, a knjiga imala tvrde korice i jebiga. Ne jedu se knjige, drugari. Knjige se čitaju, ako znate slova. Ako ne znate, neka vam predsednik pokloni Bukvar i gramatiku za šesti razred osnovne škole.

Tamo, ruku na srce, nećete naći ko trese Macu Diskreciju, ko je ispao, ko ulazi, ali možete naučiti da ne znate, a ne da neznate.

Mudri kažu da stvari dolaze na svoje mesto tek kada priznaš sebi da si glup i da zapravo ne znaš apsolutno ništa. Eto, vi prvo priznajte da neznate, pa onda dođite do toga da ne znate. Posle sve ide lakše.

MOŽDA SAZNATE DA SU SE NEKI LJUDI PROBUDILI

Možda i saznate da su popizdeli i da su ozbiljno besni zbog svega što se dešava. Postoje ljudi kojima je dosta podela, polarizacija, drkanja, njakanja, ljupkanja i volkanja.

Nismo fašisti, lažu te. Nismo ni preterano agresivni, i to su te slagali. Mi smo ljudi, obični ili malo neobičniji, ali ipak ljudi.

Možda nemamo pink dioptriju kao ti, ali nikada nije kasno da je skineš i da kažeš “Neću da idem na režirane i plaćene mitinge, jebite se“, nije kasno.

Mi to upravo radimo za tebe.

Mi ne želimo da ti ideš na te mitinge ako ne želiš, ne želimo da budeš rob, već da razmišljaš svojom glavom. Ljudi uče na  greškama, uglavnom na svojim. Neki nauče, neki ne nauče nikada.

Nismo ti neprijatelji, i to te lažu. Zapravo, laže te neko ko ti zapravo jeste neprijatelj samo nisi svestan toga. Možda se bojiš se jer misliš da je jak. A znaš, car je go, uzviknulo je dete. Zato što je dete hrabro i ne zna za strah.

NE RADI SE O FOTELJAMA, VEĆ O ZDRAVOM RAZUMU

Radi se o ostanku i opstanku svih nas. Radi se o tome da ne želiš ni ti da razgovaraš sa najboljim ortakom preko Fejsbuka ili Vajbera zato što je on preko.

Radi se o tome da treba da se čuje podjednako i moj i tvoj glas, koliko god različito razmišljali.

Radi se o tome da nije u redu da mladima ostavimo autotjuniranu Srbiju koja sija novogodišnjom rasvetom u Avgustu kao kurva sa seoskog vašara.

Radi se o tome da za vreme radnog vremena, treba da budeš na poslu, a ne na nekom mitingu. Ne zato što voliš da radiš, ko još voli da radi?

A da! Onaj koji nikada ne spava i koji kaže za veliki deo svog naroda da je lenj, drogiran i pijan samo zato što drugačije razmišlja, pardon, zato što razmišllja za razliku od njega koji ne razmišlja.

Radi se o tome, što bi rekao jedan prijatelj “Ma mladi treba da se druže, vole i  jebu. Ako smo mi pucali, ne moraju oni.“  Ima pravo čovek. Ko da puca, bre, kada ministar vojske hoće da štrajkuje glađu?

Ne mora ljubav prema svojoj zemlji da se iskaže mržnjom uperenom protiv neistomišljenika i njegovim etiketiranjem, loše su te učili.

Ljubav prema svojoj zemlji iskažeš tako što baciš smeće u kantu, a ne da navijaš kada gori Notr Dam. Neće nam doći glave promaja i ‘ladan beton, kao što su te učili- mržnja će i taj koji radi 24 časa dnevno i ne spava.

Ali pazi, on kada ode, neće ti drugi stvoriti bolju budućnost.

Ne očekuj to od ljudi u odelima i kravatama.

To trebaš ti da uradiš sam za sebe, a ja za sebe.  I tako jedan po jedan, pa pet miliona nas. A odela i kravata treba da slušaju tebe i mene, ne mi njih, jer mi im dajemo život zaokruživanjem listića.

A ti ako ne veruješ, slobodno trk do Kineza sa početka teksta. Ali nemoj posle da kukaš kada se pocepa “Sport“ a na papučama ne piše “Fila“, jer se naknadne reklamacije ne primaju, informacije o indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama nećeš moći da se obratiš lekaru, jer će svi lekari zapaliti u inostranstvo, Kinez će ti reći “Ne lazume“ i onda bude kasno.

 

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Kolumniste, Gledišta i još nekoliko sajtova, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, kolumnista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top