Aranđelovac

Aranđelovac

PIŠE: Aleksandar Bećić 

Šamar. Još jedan. I još jedan. I tako 33 puta. Uz snimanje kamerom. Uz dreku „spusti ruke“. Uz postavljanje snimka na društvene mreže. Uz povike „hoćeš psihologu da prijaviš“? Aranđelovac danas. Najružnija i najtužnija reč u srpskom jeziku. Istog dana iz istog grada još jedan snimak. Nogama. Šutiranje. Ponižavanje. 

Juče možda Beograd. Prekjuče recimo Čačak. Valjevo. Kraljevo. Kruševac. Niš. Novi Pazar. Užice. Izaberite. Koji god želite grad. Samo je pitanje da li je sve snimano i postavljeno „na fejs“.

I svaki put se zgražavamo. Svaki put osuđujemo nasilje na društvenim mrežama. Krivimo ovaj ili onaj bivši sistem. Pljujemo po zapadnom poimanju pedagogije i govorimo kako to nije moglo „u ono doba“. A moglo je. Da znate, moglo je.

Osamdesetih godina u Beogradu. Sevali noževi u srednjoj školi na Voždovcu ili na Vračaru. Samo što nismo imali „pametne“ telefone i društvene mreže. Devedesetih kada su bili ratovi. Pa je takvo ponašanje moglo da bude usvojeno kao normalno. Dvehiljaditih kada su izrastale tranzicione generacije. I sada. U eri rijaliti šou programa. U eri kada je starleta najpoželjnija na bilo kojoj manifestaciji. Kada se tekstovi o tome kako je ova ili ona silikonska starleta (a nekada se to nazivalo prostije – kurva) čitaju više nego tekstovi o problemima u državi. Kada se odlazak na narodnjački koncert pominje više ili duže nego uspesi nekih klinaca koji svojim znanjem iz matematike, fizike ili bilo čega drugog

Tužno je. Grozno. Odvratno. I da se razumemo: Nije to svojstveno samo našem društvu. Toga ima i na zapadu i na istoku. Šikaniranja i ponižavanja drugara iz klupe. Takozvanog vršnjačkog nasilja. Za koje svi imaju razloge i razumevanja. I objašnjenja nadasve.

I svaki dan je sve tužnije, groznije, odvratnije.

Neću da postavim snimak ponižavanja nekog deteta. Ženskog ili muškog. Neću jer je to dete već dovoljno trauma doživelo. Za ceo život. 

Samo ću da pitam ove govnare u skupštini (a setite se, od 26. oktobra ja poslanike vladajuće koalicije zovem bez izuzetka govnarima, a skupštinu Srbije pišem malim početnim slovom), hoćete li više, majku vam vašu, usvojiti Aleksin zakon? I ne samo usvojiti, nego i primenjivati? Jer, ne bi me čudilo da među onima koji šamaraju ili snimaju ima vaše dece, ili dece vaših rođaka. Stoko.

 

Share Button

O Aleksandar Becic

Aleksandar je rođen 1967. u Čačku. Školovao se u rodnom gradu i Sarajevu. U novinarstvu je od 1986. godine. Karijeru je počeo na radio stanici Sarajevo 202. Obavljao je sve novinarske poslove: od reportera, novinara, preko voditelja i urednika emisija, do urednika rubrika i urednika pojedinih medija. Tokom svih ovih godina pravio kratke pauze u novinarskoj karijeri: bio je CORA manager za BAT u Bosni, PR manager Prestolonaslednika Aleksandra II i PR manager kompanije Kurir. Autor je nekoliko romana (Svi naši razvodi i ostale porodične priče, Prvi čin, Treća komanda, Evo zašto te volim), drama (Sin domaćeg izdajnika, Telefon, Dan kada se nisam probudio, Partija bivših). Razvija scenario za originalnu sitcom seriju…

Jedan komentar

  1. Ovi kako rekoste govnari ne bi prepoznali problem ni da su njihova deca bila maltretirana.NJima je očigledno zabranjeno da o bilo čemu razmišljaju,a mnogi nemaju ni s čim.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

five × 4 =

Scroll To Top