Početna / Front Page Slide Show / Apsurdistanska Kraljevina Svrbija
Apsurdistanska Kraljevina Svrbija

Apsurdistanska Kraljevina Svrbija

PIŠE: Aleksandar Bećić

Ako kažem kako je Srbija zaista odavno zaslužila da zvanično, novim Ustavom promeni ime u Apsurdistanska Kraljevina Svrbija, dobrom delu čitalaca neću reći ništa novo.

Uvek kada na to pomislim, setim se posete Beogradu jednog meni dragog prijatelja iz studentskih dana, koji je pre nekih sedam – osam godina, sedeći između Slavije i Hrama Svetog Save rekao kako bi „pošteni Finac u Beogradu umro za pet dana od stresnih događaja“.

I stvarno, količina stresa koji vlast generiše kroz svoje medije po broju stanovnika u Apsurdistanskoj Kraljevini Svrbiji odavno je probio sve Ginisove rekorde.

A jedini spas za kojim Svrbi (stanovnici Svrbije) posežu u poslednje vreme je – komentarisanje na društvenim mrežama. To im je jedina „slobodna“ teritorija. Tu se bore protiv svih skandala. I pojava koje to nisu. Što možda i nije tako teško. Barem pršti perje na sve strane.

Od kako je Njegovo Veličanstvo Veliki Vođa pred praznik rada Svrbima poželeo da Prvi maj provedu „uz teški, veliki rad“, Svrbi se prepucavaju na društevnim mrežama. I to najviše oko protesta. Ili je bolje napisati „protesta“? Kako bilo, članovi pojedinih sindikata pljuju po članovima onih drugih sindikata zato što su ovi drugi prvog maja organizovali „proteste“ u centru Beograda na kojima je – prisustvovao ministar!

Čudni su ti radnici (pardon – „radnici“) u zemlji Svrbiji. S jedne strane pljuju po državi, kukaju zbog praznih frižidera, prate u suzama svoje potomke u neku daleku zemlju (odakle će im isti slati devizne doznake). S druge strane, glasaju za Njegovo Veličanstvo, Velikog Vođu.

U to se skoro svakog dana uveravam kada iz svoje varoši krenem ka prestonici. Slušam ljude kako im je teško da putuju. Slušam kako im plata (baš kao i meni mnogo puta) kasni. Slušam kako im plata (kao i meni) nije ni blizu nekog državnog proseka od nedostižnih 400-i-ne-znam-ti-koliko evra. Slušam kako su kivni na vaskoliku političku gamad koja se obogatila na grbači njihovoj.

A onda – hvale Njegovo Veličanstvo Velikog Vođu.

Posle petnaestak minuta vožnje, kada izbijemo na auto-put dohvate se svojih mobilnih telefona (koje otplaćuju na rate, naravno) i opet daju oduška svom nezadovoljstvu, pa pljuju po režimu. Jer, naravno, pogađate, svi su političari isti.

A da iz tog autobusa krenu pred zgradu vlade Svrbije, u Nemanjinoj 11? Ili do Andrićevog venca, gde stoluje Veliki Vođa? Ahmmmmm… Pa… Ne… 

Ipak, treba čuvati to radno mesto. I tu platu. Pardon, „platu“. Od nekih 200-300 (hopa, ima se, može se, rodilo) evra. Makar je primao i samo povremeno. Doduše, ne zna se od koga. Ne zna se ni za koga. Jer – mnogi od te plate uzimaju „malo“ pa daju – onima-koji-su-ih-zaposlili. Ali – to je kažu njihovo pravo. Dobra volja. Donacija.

Znate, u Turskoj svakog prvog maja puca pendrek po narodnoj kičmi. Zemlji u kojoj caruje Veliki Prijatelj Velikog Vođe, Sultan takoreći… Protesti se održavaju u Grčkoj, Francuskoj, Španiji. Tamo gde radnici imaju mnogo više nego naši „radnici“ koji „moraju da čuvaju“ svoje bedne platice.

Svakog prvog maja, policija za rasturanje demonstracija ima pune ruke posla u mnogim razvijenim zemljama u kojima su radnici plaćeni barem toliko da mogu da žive celog meseca. Aman, bre! Pa protesti su održani čak i u Seulu (Južna Koreja, omiljena zemlja Velikog Vođe, koja donosi „investitore“ u Svrbiju koji otpuštaju žene obolele od karcinoma i radnike teraju da nose pelene):

A u Apsurdistanskoj Kraljevini Svrbiji? Ministar Đorđević dolazi da pruži podršku radnicima. Stoji rame uz rame sa sindikalnim „liderom“, koji je svoj bankovni konto toliko podmazao, da je pitanje da li će sledeće ili 2020. godine uspeti da počne izgradnju svog novog hotela. 

Ali, mi smo Svrbija. I dovoljno nam je da vodimo revoluciju na internetu. Za ulicu vremena nemamo. Jer, treba platu čuvati. Za sebe. Ili od sebe. Ko će ga znati.

Share Button

O Aleksandar Becic

Aleksandar je rođen 1967. u Čačku. Školovao se u rodnom gradu i Sarajevu. U novinarstvu je od 1986. godine. Karijeru je počeo na radio stanici Sarajevo 202. Obavljao je sve novinarske poslove: od reportera, novinara, preko voditelja i urednika emisija, do urednika rubrika i urednika pojedinih medija. Tokom svih ovih godina pravio kratke pauze u novinarskoj karijeri: bio je CORA manager za BAT u Bosni, PR manager Prestolonaslednika Aleksandra II i PR manager kompanije Kurir. Autor je nekoliko romana (Svi naši razvodi i ostale porodične priče, Prvi čin, Treća komanda, Evo zašto te volim), drama (Sin domaćeg izdajnika, Telefon, Dan kada se nisam probudio, Partija bivših). Razvija scenario za originalnu sitcom seriju...

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top