Ana

Ana

Kažu da je već godinu dana prošlo otkako si otišla, Ana. Godinu dana. Ej. A ja im ne verujem. Sve nekako čekam da padne pravi sneg u Beogradu, koji nikako da stigne, pa da ti pošaljem našu tradicionalnu poruku. Znaš već onu moju hejtersku „Ko voli sneg – neka mu ga u krevetu“, na šta ti odgovaraš sa „Bećiću, bre, dokle više?“

Sve se nadam da ćeš se javiti i reći mi kako si se proteklih godinu dana baš dobro odmorila. Kako si sve dobro izvukla za nos.Baš kao onda, kada si kao dopisnik sa Kosova zajebala glavnog urednika jednog tabloida kom si prodala priču dostojnu Trećeg oka. Šokantno! Po Kosmetu neko čudovište ubija i komada penzionere. Sećam se kako smo se smejali što je priča završila na naslovnoj strani.

Posle? Posle se nismo više smejali. Barem ne tome.

Znam da sam tog jutra pre godinu dana jednostavno odbio da verujem da te više nema. Video sam kratku i pretužnu vest koju je verovatno jedva napisala tvoja velika prijateljica. Vida Crnčević Basara. Obavestila nas je da si otišla mirno, pred ponoć. A ja sam samo odmahnuo rukom i rekao „glupost“. To je sigurno neka druga Ana. Previše puta sam gubio drage i manje drage ljude onako iznenada da bi mi i ti priredila takvo sranje.

Nisam ti došao ni na sahranu. Kremaciju. Šta god. Nisam ni čitao tekstove koje su objavljivali dnevni listovi. A bilo je svakakvih. Uključujući i one govnarske, senzacionalističke. Sve ove dane čekao sam da me pozoveš da dođem na kafu i donesem dve kutije Lakija i koka-kolu. Sve ove dane čekao sam da me pozoveš da me pitaš hoću li da pročitam neki novi rukopis. Sve ove dane čekam da me pozoveš da odemo zajedno na neku tvoju promociju a da ja čitam odlomak iz tvoje knjige. Sve ove dane čekam…

I ništa.

Još uvek ne mogu da napišem reč „umrla“ uz tvoje ime.

Valjda nikad neću ni moći.

Još uvek ne mogu da sklonim tvoje tekstove sa ove stranice. Ni da ih uspavam.

Valjda nikad neću ni moći.

Sedmog dana februara na Novom groblju biće ti održan pomen. Rečeno – ko može – neka dođe u 13 sati do kapije Novog groblja. U petak, 9. februara, tvoji prijatelji doći će u 18 sati u Divan, u ulici Vojislava Ilića. Tu si volela da sediš. Sve se nadam da ćeš doći nasmejana i reći nam „ne razumem, zašto ste svi poverovali da me nema“?

Čekam sneg. Da ti ipak pošaljem onu našu hejtersku poruku. Ali, nema snega, Ana. Nema ni tebe.

Share Button

O Aleksandar Becic

Aleksandar je rođen 1967. u Čačku. Školovao se u rodnom gradu i Sarajevu. U novinarstvu je od 1986. godine. Karijeru je počeo na radio stanici Sarajevo 202. Obavljao je sve novinarske poslove: od reportera, novinara, preko voditelja i urednika emisija, do urednika rubrika i urednika pojedinih medija. Tokom svih ovih godina pravio kratke pauze u novinarskoj karijeri: bio je CORA manager za BAT u Bosni, PR manager Prestolonaslednika Aleksandra II i PR manager kompanije Kurir. Autor je nekoliko romana (Svi naši razvodi i ostale porodične priče, Prvi čin, Treća komanda, Evo zašto te volim), drama (Sin domaćeg izdajnika, Telefon, Dan kada se nisam probudio, Partija bivših). Razvija scenario za originalnu sitcom seriju...

Jedan komentar

  1. Aleksandre, ajde to prihvati da je samo otišla u bolje društvo kod svog velikog tatice, a ja i verujem da jeste!

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top