Početna / Front Page Slide Show / Zemlja Potemkinovih sela
Zemlja Potemkinovih sela

Zemlja Potemkinovih sela

Ove godine ste ili kukali na krizu, ili bili na letovanju u Grčkoj, Turskoj, Crnoj Gori, Egiptu… A da li je ikome od vas, koji ste recimo vernici, palo na pamet da odete do Abhazije? Ne? Osim prirodnih lepota od kojih zaista čoveku zastaje dah, osim najdublje pećine na svetu koja vodi do pakla, kako kažu pojedini, Abhazija krije i mnoge tajne pravoslavlja…

PIŠE: Viktor Lazić

viktor i dimaДима и ја стигли смо до језера Рица, најлепшег и највећег на приобаљу Кавказа. У њега се улива чак шест река, а на обали се налази Стаљиново омиљено летовалиште.
vodopadЛада је споро савлађивала успон од бескрајног пространства мора до кристалне воде језера у планинама. Успут смо се умили на два водопада – мушким, и девојачким сузама; ноге смо замочили у чудновато плаветно језерце невероватне дубине.
Рица се налази на 950метара надморске висине. Окружена је планинским врховима који сежу у небо и до три и по километра! Тако, док се купамо у води од двадесетак степени Целзијуса, поглед нам лута по снежним врховима громадних планина.
Рица, то није језеро, већ девојка, абхаска лепотица. Овде је живела са своја три брата, у миру и слози. Браћа су преко дана ишла у лов и вежбала се у ратничким вештинама, пентрајући се по кавкаским врховима као од шале…
У овдашњим причама и дан и ноћ имају своју вољу, баш као и камен и вода. Тако се једном сунце улењило, грејало весела брда дуго, заборављајући да треба да оде на починак и допусти да падне ноћ. Браћа су у веселом лову одлутала далеко од куће, а сестрино срце постајало је све усамљеније. Да би их призвала на вечеру, расплела је своје дуге косе, да ваздух упије њихов мирис и однесе га до браће. Затим је запевала песму снагом коју планине до тада нису чуле.
Међутим, двојица окрутних разбојника појавила су се на вратима, одлучни да је отму, делећи међу собом танано женско срце као најскупљи плен. Њен плач орио се брдима. Сунце се на тренутак претворило у лед, а реке кренуле да теку обрнутим током, ка врховима планина.
Браћа су стигла као без даха. Усред крваве борбе са разбојницима, крај њих се провалило тло и настало је језеро. Разбојник који је држао девојку посустао је под убодима мачева… Наједном ју је испустио у воду. Њен глас се заувек утопио у језеру.
Један од разбојника такође је завршио у води, али језеро Рица таквог човека никада не би примило у своје окриље – вода га је избацила даље у реку, а река даље у море, да заувек плута, одбачен од људи и природе.
Од силне туге, браћа су се скаменила и претворила у планинске врхове, који и данас стоје поређани око обале језера, као сватови обучени у беле капуте што вековима чекају венчање. Чувају камена браћа вољену сестру, уснулу на дну језера.

PEĆINA SIMONA ZILOTA
simon zilot
Абхазија је земља православља. О томе сведочи и саркофаг у којем је сахрањен један од највећих проповедника цркве, Свети Јован Златоусти, у селу Каман код Сухумија. У Абхазији је хришћанство ширио и Свети Андреј Првозвани.
У првим годинама после Исусове смрти, овде се обрео Симон Зилот, један од дванаест Христових апостола и, вероватно, његов рођак.
Прво Исусово чудо догодило се на Зилотовом венчању, када је Исус, на молбу своје мајке, претворио воду у вино. Видевши то чудо, Симон је свом душом поверовао у Христово учење; иако младожења, напустио је и свадбу и породицу, и кренуо за Христом. Надимак је добио због велике ревности према Христу. И данас се на богослужењима у Србији, посебно у време слава, чита поглавље из Светог писма о претварању воде у вино у кући Симона Зилота.
Симон је, после мисионарског рада у Мауританији, дошао у Абхазију. У овој пећини сакрио је тело и душу. Околном народу је поклонио веру, због чега је био на мети оркутних Римљана, који су га ту пронашли и, као Христа, распели на крст.
Помолио сам се на месту на којем је погубљен. Мало даље налази се његова келија, у којој је највероватније провео две последње године свог живота. По веровању ходочасника, он се ту и данас појављује и благосиља посетиоце.
prezivelaЗа време руско-турских ратова, руским монасима на Светој гори претила је велика опасност – смрт или протеривање. Зато су оци манастира Пантелејмона предузели изградњу нове светиње на месту које је свето од давнина, а које неодољиво подсећа на Атос – овде, у брдима Абхазије, надомак мора, код гроба Симона Зилота. У потпуној дивљини, започета је градња Нове Свете горе – Новог Афона. Први камен је у земљу положио лично руски импереатор Александар III.
Невероватно је било прегалаштво и вера тих монаха: у дивљим шумама, требало је много снаге и времена само да се рашчисти терен и допреми материјал на неприступачно узвишење. Упркос тешкоћама, саграђен је величанствени Пантелејмонски сабор, црква са пет купола. Централна купола је висока четрдесет метара, а око ње је подигнут конак са мноштвом монашких келија и трепезаријом која прима хиљаду људи!
Седамсто монаха, колико је овде живело, сигурно није могло да претпостави да ће манастири на Светој гори опстати, а да ће Стаљинов прст судбине манастир Нови Афон претворити најпре у складиште, затим у хотел, а на крају у музеј… Обновљена светиња, који се види издалека, сија као Божја правда.
crkva-muzejНа месту где је Симон Зилот сахрањен, још у четвртом веку саграђена је црквица. Данашња црква, од белог камена, са драгоценим фрескама прекривеним малтером како не би привлачиле зле очи освајача, датира из десетог века. Од ње до манастира воде дрвореди кипариса; некада је ту било више од пет хиљада стабала, која су, по предању, засађена пратећи пут којим је до манастира дошао цар Александар III…

SPOMENIK MAJMUNIMA
Лада је јечала и звечала, и на једном брду тврдоглаво стала! Мислио сам како ћу се  наодмарати када други вози ладу, али авај, уместо мог, сада сам морао да поправљам Димин ауто у беспућима Абхазије!
После неколико исцрпљујућих сати, кренуо sam аутостопом пут престоног града Сухумија.  По Диму су дошли његови рођаци који у близини живе, и одшлепали га до куће.
Цела Абхазија је наквашена водама са свих страна – од мора до планинских извора, водопада са којих сељани узимају воду као са чесме, до подземних река; тако и име овог града потиче од абхаске речи вода.
botanicka bastaСухуми је основан у шестом веку пре нове ере, а од некадашњих сто двадесет хиљада становника, једва да је остало четрдесет хиљада. Као једна од најдаљих грчких колонија, дуго је био био мета многих освајача. Лепота природе наружена је ратним ожиљцима.
„Један дан борби нанесе више зла него хиљаду година мира“ –  каже ми Дима. Нисам сигуран да је у праву, иначе људи не би тако олако посезали за оружјем…
У два последња рата, током којих је Абхазија изборила независност, Сухуми је био у средишту догађања. Бомбардовања, плотуни и смрт били су свакодневица. За разлику од Гагре, обнова оштећених зграда овде је много спорија. Рушевине некада богате ривијере веома су речите, као и фотографије побијених по овим улицама снимљене током рата.
Приходи од туризма и воћарства некада су били довољни да животни стандард буде међу највишим у Совјетском Савезу… Руски туристи се полако враћају у своју ”Ницу”. Али, већина хотела се још увек није опоравила од ратова.
Грци су овај град звали Диоскурија, по боговима заштитницима путника. Можда у томе има нечега, помислих, надајући се да ћу успети да нађем смештај и склоним се од невремена које је почело да се најављује муњама.
Пожелео сам да обезбедим преноћиште у хотелу из туристичког водича. Био сам запрепашћен када сам затекао само предњи зид огромне зграде! Делује као да је премештен из Потемкинових села: богато украшена фасада, а из прозора вире гране дрвећа! Можда ћу под његовим кровом покиснути, помислих, али ми барем ништа неће наплатити…
Поред остатака тврђаве, осредњег музеја, неколико већих цркава и морске обале, главна знаменитост Сухумија су ботаничке баште и – мајмуни!
spomenik majmunuБотаничке баште Сухумија познате су у свету; основане 1840. године, на пет хектара у центру града, садрже пет хиљада сорти растиња из целог света! Понос града свакако је огромна липа, старица од скоро три стотине лета!
При болници за проучавање лечења болести на мајмунима, још 1927. године отворен је прави мали мајмунски зоолошки врт, са више од три стотине јединки (некада их је било неколико хиљада!). Први становници су биле шимпанзе, бабуни и макаки; био је велики изазов одржати их у овој клими. Дакле, мајмуни овде имају и историју и територију, а чак им је подигнут и споменик, за заслуге у лечењу човека! Када сам им дошао у посету, као да је у току било скупштинско заседање – тако су силно крештали, чупали се и свађали, не хајући за придошлицу.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Gost Kolumnista

Gost kolumnista ponekad ima biografiju. A ponekad nema. Gost kolumnista može da se ponaša kako hoće. Gost kolumnista svoju sliku čuva za sebe. I Ti možeš biti Gost kolumnista.

Jedan komentar

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top